Moja kćerka zna da bude pomalo drska. Majka me je već upozorila da će se to dogoditi. Kada
imaju 6 godina, počinju da razvijaju i malo bezobrazluka, znate? I tako
jednog dana, moja kćerka trči po kući, peva neke pesme. A njen tata je
osvojio Premijer ligu sa Sitijem. Osvojili smo 100 bodova. Da li je nju
briga za to?
Haaa! Prijatelju, bole je dva Skubi-Dua za Mančester Siti. Njoj je bitan samo Liverpul.
I tako trči, kunem se
Bogom da trči baš poput tate. Izbačena prsa, iskrivljena leđa, ruka
malo izbačena. Trči kao da je Rahim Sterling, a šta peva?
“Mo Salah! Mo Salah! Mo Salah!
Runnin’ down the wing!
Salah la la la! Egyptian king!”
Možete li da verujete? Brate, to je tako okrutno.
Ona je baš poput mene
kad sam bio mali. Baš kao ja, kunem se. Ako vas ne poznaje dovoljno,
neće progovoriti reč s vama. Nijednu. Mora prvo da počne da vam veruje.
To je nešto što nam je u genima.
Dakle, mogu li vama
da verujem? Mogu li da vam ispričam priču, a vi da me slušate? Ako
čitate novine, mislite da možda znate nešto o meni. Možda mislite da
znate moju priču i stvari o kojima najviše brinem. Da li zaista znate?
Kad sam imao dve
godine, moj otac je ubijen. To je oblikovalo ceo moj život. Nedugo posle
toga, majka je odlučila da ostavi mene i sestru na Jamajci, da ode u
Englesku da završi fakultet kako bi nam pružila bolji život. Nekoliko
godina smo živeli s bakom u Kingstonu, a sećam se kako sam gledao
ostalu decu da se igraju s majkama i bio sam ljubomoran. Nisam baš
razumeo šta to majka radi za nas. Samo sam znao da je nema. Baka je bila
fenomenalna, ali svi žele majku u tim godinama.
Hvala Bogu što sam
imao fudbal. Sećam se, kad je padala kiša sva deca su trčala napolje da
igraju fudbal po kiši, voda je prskala naokolo, ali bilo je zabavno. To
su slike koje su mi ostale u sećanju kad pomislim o atmosferi na
Jamajci. Kad pada kiša, niko se ne skriva. Samo izađete i uživate. Druga
stvar koje se sećam je da sam molio baku da mi da novac za sladoled od
grejpfruta.
Slušajte, svet treba
da zna za taj sladoled. Nemate pojma šta propuštate. Iz nekog razloga,
nikad ga nisam video u Engleskoj, ali to je najbolja stvar ikad. Taj tip
je imao malu prodavnicu koju je vodio iz svoje kuće, a mi bismo
dotrčali do njega posle fudbala koji smo igrali na ulici i pokucali na
vrata. Njegova glava bi samo provirila kroz mali prozor i pitao bi šta
nam treba.
To je Jamajka, prijatelju.
Ljudi se trude, pokušavaju sve šta mogu u uslovima koji su im dati. Taj mali dućan je imao sve, od pirinča do sladoleda.
Nisam shvatao tada,
ali i moja mama se jako trudila na svoj način, pokušavala je da obezbedi
bolji život za nas. Kad sam imao pet godina, preselili smo se kod nje u
London, i to je bilo dosta teško jer je kultura života bila drugačija
od onoga na šta sam navikao, a i nismo imali puno novca. Moja mama je
uvek obezbeđivala da imamo sve šta nam treba, ali to nije bio život kao u
onoj seriji “Apartmanski život Zeka i Kodija”, ako znate na šta mislim?
Mama je radila kao
čistačica u hotelima da bi zaradila novac kojim bi platila fakultet.
Nikad neću da zaboravim kako se budimo u pet ujutro pre škole, da bih
joj pomogao da očisti toalete u hotelu u Stounbridžu. Svađao sam se sa
sestrom: “Ne, ne! Ti imaš toalete ovaj put, ja posteljinu!”
Jedino dobro u svemu
je bilo kad bi nam mama dala da izaberemo nešto iz aparata sa
čokoladicama pošto bismo završili. Svaki put bih birao “baunti”.
Moja porodica je
zaista bila bliska. Morali smo da budemo. Sve šta smo imali bili smo mi.
Često bih razbio nešto u kući i pitao: “Mama, mama! Mogu da idem
napolje? Mogu napolje?”
Ona bi uvek rekla: “Možeš, ali nemoj da napuštaš kuću”.
To je uvek bio njen trik, klasične mamine fore.
Ali sada, kada se
prisetim, osećam se loše zbog svega. Kada sam krenuo u školu bio sam
neverovatno nevaljao. Verovatno sam izluđivao majku. I nisam bio toliko
nevaljao, koliko nisam hteo da slušam. Nisam mogao mirno sedim i da
slušam šta priča učitel. “O čemu pričamo danas – oduzimanje? Hajde, ne
zanima me to.”
Buljio bih u sat,
čekajući odmor. Malo bih jeo i odmah trk napolje. Trčao bih po blatu,
pretvarao sam se da sam Ronaldinjo. To je jedino šta me zanimalo.
Bio sam toliko neposlušan da su me izbacili iz škole.
Zapravo to nije baš
tačno. Tehnički, nisu me izbacili iz škole. Rekli su mojoj majci da
moraju da me stave u okruženje u kom će mi se poklanjati više pažnje.
Stavili su me u malu učionicu sa šestoro dece i tri učitelja. Ne šačim
se. Nisam mogao da se sakrijem.
Najgora stvar bila je
svakodnevna vožnja autobusom koji bi nas pokupio i ostavljao. Nikad
neću zaboraviti vožnju busom jednog dana, gledao sam kroz prozor i video
devojčice i dečake koji hodaju u školu sami i zezaju se. To me je
pogodilo, želio sam isto to. Hteo sam da budem kao svi drugi. Nema ništa
loše kod mene, samo sam povučen.
Nisam hteo da slušam nikoga osim svoje majke. To je bio moj problem.
I tako sam počeo da
se ponašam najbolje što sam mogao, i posle godinu dana su me vratili u
pravu školu. Kad bolje razmislim, momenat koji mi je promenio život je
bio kad sam upoznao Klajva Elingtona. On je bio mentor deci u kvarti,
onoj deci koja nisu imala oca. Vikendima nas je vodio na putovanja po
Londonu i pokazivao različite strane života. Nekad bismo samo igrali
snuker. Bilo šta što odksače od svakodnevne rutine. Stvarno je brinuo za
nas. Jednog dana me pitao: “Rahime, šta voliš da radiš?”
Veoma jednostavno
pitanje, zar ne? Ali nikad nisam o tome razmišljao. Tada sam samo igrao
fudbal na ulici, vozio bicikl s drugarima, bio sam dete.
Rekao sam: “Volim da igram fudbal.”
On je rekao: “Imam fudbalsku ekipu. Zašto ne dođeš da igraš sa nama?”
To je bilo to, tada
se moj život promenio. Od tog dana, bilo je fudbal i samo fudbal. Bio
sam opsednut. Totalno opsednut. Kad sam imao 10 ili 11 godina, veliki
klubovi iz Londona su me skautirali.
Fulam me je želeo. Arsenal me je želeo. Kad te Arsenal želi, naravno da misliš da treba da ideš. Najveći klub u Londonu?
I tako trčim okolo i govorim prijateljima: “Idem u Arsenal!”
Ali moja mama je
pravi ratnik. Ona zna kako uspeti u ovom svetu. Ona možda ima najviše
uličnog znanja od svih ljudi koje poznajem. Jednog dana je sela sa mnom i
rekla mi: “Gledaj, volim te. Ali, mislim da ne treba da ideš u
Arsenal.”
Začudio sam se.
Rekla je: “Ako odeš
tamo, oni će imati 50 igrača koji su jednako dobri kao i i ti. Bićeš
samo broj. Moraš da ideš negde gde možeš da napreduješ.”
Ubedila me da odem u
KPR i to je verovatno najbolja odluka koju sam ikad doneo. U KPR-u su me
održavali na pravom putu. Ipak, bilo je dosta teško za moju porodicu,
jer me majka nije puštala da idem sam na treninge. Ona je radila, a
sestra me je pratila na treninge sve do Hitroa.
Tri busa, linije 18
na 182 i onda 140. Crveni dabl-dekeri s plavim vunenim sedištima u stilu
osamdesetih. Toliko sam vremena proveo u njima. Krenuli bismo u 3:15, a
došli kući u 11. I tako. Svaki. Dan. Ona bi sedela gore u malom kafeu i
čekala dok bih završio sa treningom. Zamislite da to radite sa 17
godina, sve zbog mlađeg brata. I nikad nisam čuo da kaže: “Ne, ne želim
da ga vodim.”
Tada nisam ni razumeo
koliko se žrtvovala. Ona i majka su me dovele do ovog gde sam danas.
Moja porodica odigrala je ogromnu ulogu u mom životu. Bez njih ne biste
znali za mene.
A znate šta je ludo? Odrastao
sam u senci svog sna. Bukvalno. Gledao sam kako se diže novi Vembli i
to iz svog dvorišta. Jednog dana sam šetao i video ogromni luk na nebu.
Dizao se iznad svih kuća poput planine. Šutirao bih loptu pored kuće,
opalio bih na gol, okrenuo se i slavio, a Vemblijev luk je bio doslovno
iznad moje glave. Kao da sam bio tamo.
Mislio sam da mogu da igram tamo. Ja to mogu.
Nisu svi verovali.
Kad sam imao 14 godina bila je tu učiteljica, dobro ja sam se verovatno
zezao naokolo, nisam baš slušao. Ali, ona je rekla: “Rahime! Šta nije u
redu s tobom? Misliš da je tvoj cilj igranje fudbala? Znaš li ti koliko
miliona dece žele da budu fudbaleri?”
Mislio sam: Okej, sve je okej. To sam već čuo.
Ali onda je rekla: “Šta te čini drugačijim. Po čemu si baš ti poseban?”
I te su me reči baš pogodile.
Pomislio sam: “Ha? Po čemu sam ja poseban. Okej! Videćemo.”
Dva meseca kasnije
pozvan sam u U16 reprezentaciju Engleske i asistirao sam kod dva gola
protiv Severne Irske. Bilo je to na televiziji. To je bio veliki
trenutak za mene. Otišao sam u školu u ponedeljak i odjednom je ta
učiteljica bila moj najbolji prijatelj na svetu.
Smešno je kako je to ispalo.
Ali pravi veliki
preokret stigao je kad sam imao 15 godina. Liverpul želeo je želeo da me
dovede, ali to je bilo na tri sata od naše kuće. Nikada neću da
zaboravim kako sam sedeo s majkom i govorio joj kako želim da idem.
Volim sve prijatelje iz mog kraja. I dalje su mi oni najbolji
prijatelji. Ali tada se dešavalo puno zločina i osećao sam da je
Liverpul moja šansa da se pomerim od svega i fokusiram na fudbal.
Mislio sam da je to –
to. Majka je žrtvovala sve da dođemo do ovoga. Moja sestra je žrtvovala
puno toga da dođem do ovoga. Tu sam. Idemo.
Dve godine sam bio
poput duha. Možete da pitate moje prijatelje. Kada bismo imali slobodan
dan, vratio bih se u London vozom da vidim majku, ali brzo bih išao
nazad u Liverpul. Odvojio sam se od sveta. Napredovao sam kao fudbaler.
Klub me je dao da živim s jednim starijim parom. Imali su oko 70 godina i
baš su me tretirali kao da sam njihov unuk. Svako jutro bih sišao dole,
a oni su već spremili doručak za mene. Bilo je neverovatno. Prekrasna
bašta iza kuće. Puno cveća, drveća. To je bio drugačiji svet.
Majka bi me i dalje zvala svako ujutro.
“Rahime! Da li si izgovorio molitvu danas? Da li si se zahvalio što si se probudio?”
“Mama! Jesam Mama!”
To je verovatno bilo
najbitnije razdoblje mog života. Cela moja misija bila je da dobijem
pravi ugovor, da majka i sestra ne moraju više da žive pod stresom.
Nikada nisam bio sretniji nego tog dana kad sam majci kupio kuću.
Sećam se dok sam bio dete, tri ili četiri puta mama bi mi poslala novu adresu u poruci dok sam se vraćao busom s treninga.
Rekla bi: “Sada ovde živimo.”
Bio je jedan period
od dve godine kad smo se stalno selili, nismo mogli da priuštiti za
kiriju. Tada o tome nisam ni razmišljao. Bilo mi je to normalno. Ali
sada razumem kako je njoj bilo da prolazi kroz takve stvari.
Znate… Tužno je šta
moram ovo da kažem, ali svejedno ću reći. Neki mediji misle da ja volim
raskoš. Da volim dijamante. Da volim da se pokazujem. Ne znam otkud to
dolazi. Pogotovo jer sam kupio svojoj majci kuću, bilo mi je neverovatno
šta neki ljudi mogu da pišu. Mislim da je zaista tužno što to rade.
Mrze ono što ne razumeju.
Pre par godina sam dopustio da me to pogodi. Govorio bih majci: “Zašto su baš izabrali mene?”
Ali sada, dok god moja majka i sestra i moja deca ne moraju da brinu, biću dobro.
Ako ljudi žele da
pišu o kupatilu moje majke u njenoj kući, moram da vam kažem da smo pre
15 godina čistili toalete u Stounbridžu i doručak jeli iz aparata sa
čokoladicama. Ako neko zaslužuje da bude sretan to je moja majka. Došla
je u ovu zemlju bez ičega, završila je školu izdržavajući se čišćenjem
kupatila i kreveta. Danas vodi starački dom.
A njen sin igra za Englesku.
Znate šta mi nikako
ne ide u glavu? Bio sam pozvan za U17 reprezentaciju Engleske. Prvi put
kad sam imao priliku da igram na Vembliju, to je bila utakmica
kvalifikacija za Svetsko prvenstvo protiv Ukrajine. Najneverovatniji deo
je bio sedenje u autobusu na putu do stadiona. Gledao sam kroz prozor
dok smo se vozili Herou Roudom, misleći…
U ovoj kući je živeo moj prijatelj.
Na ovom parkiralištu smo se igrali.
Na ovom ćosšku smo pokušavali da pričamo sa devojkama.
Ovo je teren na kom sam sanjao da će se sve ovo dogoditi.
Ako odrastate kao šta
sam ja odrastao, nemojte da slušate šta vam razni tabloidi govore. Oni
žele da vam ukradu sreću. Žele da vas odvuku u propast.
Govorim vam sada…
Engleska je i dalje mesto gde neposlušni dečak bez ičega može da živi svoj san.
Izvor: (Players Tribune)
Priredio: V. Miladinović