Uporno upozoravate koliko je kretanje važno za razvoj dece. Evo,
Ministarstvo zdravstva je pre nekoliko dana predstavilo rezultate
istraživanja prema kojem 35 posto dece u uzrastu od osam i devet godina
ima prekomernu težinu. Ko je za to kriv? Roditelji?
Roditelji su svakako odgovorni, ali pitanje je ko je kriv. Važno je
da roditelji znaju da su dva faktora jako važna – premalo kretanja i
pogrešna ishrana. U Engleskoj su pre 15 godina o tome sprovodili velike
studije, i nije samo problem to što su deca gojazna, već i to što je
kasnije veća mogućnost da dobiju dijabetes. Roditelji moraju da znaju da
dete koje se manje kreće neće biti samo gojazno, nego da može dovesti
do problema s koncentracijom i kognitivnim razvojem. Uvek stavljam
naglasak na roditelje, ali ne kažem da su oni krivi jer se okruženje
jako promenilo. Veća je odgovornost možda na društvu i medijima koji bi
trebalo više da govore o tome.
Isto je istraživanje pokazalo i da 56 posto dece dva i više sata
dnevno provodi pred televizorom ili za računarom, a vikendom i više. Šta
nam to govori? Sprovodio sam istraživanje u Sloveniji među učenicima
prvog razreda i pokazalo se da radnim danom pred ekranom provode sat i
po do dva, a vikendom tri do četiri sata, da bi u petom razredu to već
bilo i do tri sata radnim danom, a vikendom pet i više sati.
Videli smo i da jako mnogo dece ima mobilni telefon već u prvom
razredu, a roditelji to opravdavaju time što su uplašeni i žele da
provere da li je sve u redu na putu do škole i kući. Nema potrebe za
tolikim strahom. Ako već žele, mogu im kupiti mobilne telefone koji
nemaju pristup internetu.
Prečesto korišćenje mobilnih telefona može da oslabi koncentraciju u
školi. Nekad je naša sreća što kasnimo za bogatim državama jer sve što
su one prošle, čeka i nas. U Singapuru su isti problem imali pre 15
godina, kad su shvatili da jako puno dece ima disleksiju, a nisu znali
razlog. Dakle, jedna bogata država s dobrim obrazovanjem, a deca nisu
mogla da čitaju duže od 10 do 15 minuta. Tim stručnjaka iz celog sveta
došao je do zaključka da je preko 95 posto dece imalo nešto usporeniju
akomodaciju oka koja se morala razviti do pete ili šeste godine. Gledali
su u ekran radnim danima tri do četiri sata, a vikendom pet do osam
sati i kako da onda mozak razvije dinamičku akomodaciju oka? Do pre 20
ili 30 godina deca su trčala od jutra do mraka i oko je stalno radilo.
Danas nema trčanja i kretanja, pa ako se nastavi takav trend, ne samo u
Hrvatskoj, nego u celoj Evropi, sutra možemo očekivati sve veće probleme
s koncentracijom i čitanjem.
Kretanje je vrlo važno za razvoj mozga. Roditelji se opravdavaju time
što puno rade, umorni su i nemaju vremena za igru, a i lakše im je kad
znaju da je dete u sobi na sigurnom, pa makar i za računarom, nego na
putu gde ga može pregaziti automobil. I ja sam roditelj i sve to
razumem. Kad mi je najmlađe dete krenulo u školu, moralo je da pređe
sedam pešačkih prelaza, tri bez semafora. Naravno da me je bilo strah.
Zakoni koji se tiču sigurnosti saobraćaja moraju biti stroži. Onome ko u
naselju vozi prebrzo, treba odmah uzeti vozačku na tri meseca i novčano
ga oštro kazniti.
Osim toga, treba pomoći roditeljima u ispunjavanju slobodnog vremena s
decom. Treba otvarati dečja igrališta, ali i menjati ih jer postojeća
nisu više toliko zanimljiva deci. Ko će se opet penjati ili spuštati niz
one rešetke? Treba ih modernizovati. Gradovi moraju da se brinu o
svojoj deci, i pritom nije dovoljno samo otvarati vrtiće i škole, već i
nuditi sadržaje za slobodno vreme.
Održavate seminare širom Hrvatske. Šta vas roditelji najčešće pitaju danas, a šta su vas pitali pre desetak godina?
Primećuje se da sve više dece ima razvojne smetnje. Imamo decu koja
ne progovore do treće godine. Gotovo 60 posto dece ima poremećaj govora.
Moguće je da će za pet godina svaka škola morati da ima logopeda. Kuda
to vodi? Poremećaj godina, problemi s koncentracijom i to što dete ne
može da piše ili računa, to su razvojne smetnje, to nije bolest. Te su
se smetnje razvile u prvih nekoliko godina života, deca nisu s njima
rođena. U razdoblju od rođenja do pete ili šeste godine moramo jako
paziti na to da svaka promena u okruženju utiče na razvoj mozga. Ako su
danas promene brže nego pre desetak godina, onda će se i problemi brže
razvijati. Cilj je edukovati roditelje, vaspitače i nastavnike. Napisao
sam i dve knjige “IQ deteta – briga roditelja” i “Razvoj inteligencije
kroz igru”. Imate igre i aktivnosti koje su štetne, i to roditelji
moraju da znaju. Neke greške koje roditelji naprave u tom razdoblju mogu
ostaviti posledice koje mogu oštetiti kognitivni razvoj deteta.
Kako bi štitio decu i roditelje koji koriste NTC metode, moram da
upozorim da su počele da kruže u prodaji neproverene knjige i priručnici
koji se pozivaju na mene i NTC, a koje ja nisam pisao, niti stručno
pregledao, a neki su primeri u njima pogrešno objašnjeni!
Da se vratim na temu, nova tehnologija je dobra, ali treba voditi
brigu o zdravlju. Zašto se, na primer, ne bi u kući isključio bežični
internet od 23 sata do 7 ujutro? Neki me pitaju kad će onda proveravati
e-poštu. Postali smo zavisnici o računarima i novim tehnologijama, ne
znamo ni sebe da kontrolišemo, a kako ćemo onda decu?
Zovu me zabrinuti roditelji i žale se da ne mogu dete skinuti s
mobilnog telefona ili laptopa. Deci treba ograničiti vreme. Ako je
dogovor pola sata ili 40 minuta, toga se treba držati. Granica mora da
postaji, a dete je sebi ne može odrediti. Kolika bi ta granica trebalo
da bude? Postoji li neki normativ? Niko je nije odredio i nema pravila.
Ja sam svojoj deci to ovako odredio: pola sata pred ekranom, jedan sat u
parku, jedan sat pred ekranom, dva u parku, ali ne da sede na klupi,
nego da se igraju, trče i kreću se. Za dete od prvog do četvrtog razreda
dao bih od 40 do 60 minuta pred ekranom, bilo da je to televizor ili
računar.
Radite na projektu otvaranja centara u Hrvatskoj. Kako napredujete?
Treba edukovati učitelje jer je ovo novi koncept, a njima je, prema
dosadašnjem iskustvu, najteža metoda nelogičnih priča. Mozak deteta
bolje radi kad je nešto nelogično, pa se instinktivno, fiziološki odmah
pokreću najvažnije regije, a mi želimo da pokrenemo upravo te rezervne
regije. Jedan od primera su bajke u vrtiću. Kad sto puta slušaju na isti
način Crvenkapicu, deci postane dosadno. Mi s njima radimo asocijacije
na države, pa smo Crvenkapicu smestili u Japan. Mozak im se odmah
uključio 100 posto. Crvenkapica je išla da baki odnese suši, prolazila
je kroz bambusovu šumu, vuk je pojeo bakicu, a spazio ih je Brus Li.
Deca znaju da on nije iz Japana, ali to je nelogična priča, njima je
bilo zgodno da ga smeste u Japan. Ne učimo lekcije na klasičan način,
nego metodama zahvaljujući kojima deci škola postaje smeh.
Verovatno znate da je u Hrvatskoj večna tema reforma obrazovanja koja
se banalizuje pitanjima koje knjige uvrstiti u lektiru. Šta bi, po
vašem mišljenju, trebalo da bude ključno u reformi?
Treba promeniti metode učenja koje moraju da budu u skladu s
fiziologijom. Ako pogledate danas popis deset najtraženijih zanimanja na
svetu, osam njih nije ni postojalo pre deset godina. Decu moramo
pripremati za budućnost i učiti ih da misle, a ne da uče napamet. Plan i
program određuje Ministarstvo obrazovanja i o tome ne bih govorio, ali
za mene je reforma promena metodologije učenja. Neka se uvedu predmeti
koji su važni. Zalažem se za vraćanje domaćinstva. Japan, jedna od
najboljih država u svetu po obrazovanju, ima predmet rukotvorine. To je
za mene reforma, dajte ono važno što razvija dete, sport svaki dan,
likovno… Mozak se razvija u pokretu. Možda je to najbolje objasniti kroz
zakon biologije. Biljke, živa bića koja se ne kreću, nemaju neurone, a
ona koja se kreću ih imaju. Najkompleksniji nervi sistem ima čovek, i po
toj analogiji mi smo živa bića za kretanje. Posao deteta je kretanje. I
školski odmor trebao bi da traje po 15 minuta, da deca stignu da odu u
dvorište i igraju se. Naravno, bez telefona.
Izvor: Večernji / Zelena učionica