Savremena umetnost postaje sve popularnija među ljudima koji cene
kreativnost i više nije neobično da takva dela postižu astronomske cene.
’Artnet’ nekoliko puta godišnje objavljuje različite liste na kojima
rangira umetnike po uspešnosti, a poslednja u nizu ticala se živih
umetnika čija su dela postigla najveću cenu. Na prvom mestu našla se
Jajoi Kusama, za čiji su rad karakteristične šarene tačkice, a njeno
delo ’White No. 28’ iz 1960. godine je u aukcijskoj kući ’Christie’s’ u
Njujorku postiglo cenu od čak 7,3 miliona dolara. Takav status poznate
Japanke ne bi trebalo nikoga da čudi kad se uzme u obzir ogroman uticaj
Jajoi Kusame na savremenu umetnost.
U njenom opusu su slike raznih formata, instalacije, skulpture,
filmovi, hepeninzi i multimediji, ali joj je uz sav taj umetnički izraz
oduvek bila važna i moda. I danas u javnim prilikama izgleda posebno:
nosi drečavocrvene ili modre perike, haljine s uzorkom tačaka i šalove
jarkih boja s crnim vijugavim šarama, čak su joj i invalidska kolica, u
kojima mora da se vozi zbog poodmakle starosti, prekrivena tačakama.
Veza između umetnosti i mode za Kusamu nije ništa novo.
Dok je pre pola veka živela i radila u Njujorku, redovno je, svesna
svoje fotogeničnosti, pozirala sa svojim radovima ili bukvalno u njima:
tako je u radu ‘Komad s hodanjem’ iz 1966. fotografisala samu sebe kako u
ružičastom kimonu prolazi pustim ulicama Njujorka, naglašavajući time
svoj položaj strankinje u tom gradu. Ali isto tako je za potrebe
umetnosti odevala zapadnjačku odeću pa se slikala u monohromnim odelima
uz jednako stroge i monohromne slike iz serijala ‘Infinity Net’, ili u
pripijenom crvenom trikou u instalaciji ‘Infinity Mirror Room – Phalli’s
Field’ iz 1965.
Neko vreme je čak držala i butik na Šestoj aveniji, u kojem je
prodavala vlastite modne kreacije koje se mogu opisati kao ekscentrične:
najsmelije među njima imale su strateški izrezane otvore tako da
otkrivaju grudi, genitalije ili zadnjicu osobe koja ih nosi.
The Obliteration Room
STRAH OD SEKSA
Za hepening pod naslovom ‘Homoseksualno venčanje’ iz 1968. dizajnirala
je ‘orgijastičnu venčanicu’ za dvoje, a početkom sedamdesetih izrađivala
je slične haljine u koje je moglo da stane nekoliko ljudi – za grupni
seks. Sama je nosila Falusnu haljinu, ružičastu kreaciju ‘ukrašenu’
brojnim mekanim krpenim izbočinama u obliku muškog polnog organa. Ali,
svi ti silni penisi nose neočekivanu poruku – nisu tu da slave putenost i
strast žene koja uživa u ispunjenom ljubavnom životu, nego, naprotiv,
oni odražavaju traume iz detinjstva. Penis joj je oduvek izazivao
nelagodnost, tvrdi Kusama, jer ju je odmalena proganjao strah od seksa.
– Ne volim seks. Kad sam bila mala, moj otac je imao ljubavnice i
uhvatila sam ga na delu, jer me majka poslala da ga uhodim. Godinama
nisam htela da imam seksualne odnose, iako sam, na negativan način, bila
njime opsednuta – priznala je.
Odrasla je u kruto konzervativnoj porodici
Kao i kod mnogih umetnika, porodično okruženje i detinjstvo odigrali su važnu ulogu u formiranju Kusamine ličnosti.
Rođena je 22. marta 1929. u japanskoj provinciji, u konzervativnom
gradiću Macumotu, gde su njeni uzgajali semensko biljke i prodavali
semena. Otac je bio nepopravljivi ženskaroš i veći deo vremena provodio
je s gejšama, hladan i nezainteresovan za kćerku. S druge strane, majka
je bila ekstremno stroga i perverzno sklona fizičkom kažnjavanju.
– Roditelji su mi bili grozni, kruto konzervativni. Držali su se starih običaja i morala, a ja to nisam mogla da podnesem.
Devojčica je već od ranog detinjstva doživljavala snažne vizuelne i zvučne halucinacije.
– Jednom, dok sam sedela među ljubičicama, podigla sam pogled i
videla da svaki pojedini cvet ima ljudsko lice i, na moje zaprepašćenje,
sva su mi se obraćala – napisala je Kusama u autobiografiji u kojoj je
opisala i kako je imala osećaj da joj stepenice nestaju pod nogama ili
da sve oko nje svetluca i titra.
Od ranog detinjstva doživljavala je snažne vizuelne i zvučne halucinacije
Jednom je videla kako se crveni cvetovi na stolnjaku množe i šire po
zidovima i prozorima. Kako je odmalena crtala, halucinacije je pretočila
u crteže s motivima tačaka i mreža. U umetnost je bežala i od porodične
stege, pa je negativna osećanja prema majci prikazala na portretu na
kojem lik majke gotovo zastrašujuće nestaje pod tačakama.
Kusama je tako već s deset godina zacrtala smer budućeg umetničkog
rada i, iako su se roditelji žestoko protivili njenoj odluci da postane
umetnica te je nagovarali da bude domaćica, kao i sve pristojne Japanke
toga doba, ipak se upisala u Školu za umetnost i zanat u Kjotu, gde je
učila da slika u klasičnom stilu nihonga.
BEG IZ KONZERVATIVNE SREDINE
Međutim, i tamo joj je smetala stega kao i tradicionalni pristup
slikarstvu. Ipak, radila je veoma mnogo, s manijakalnom energijom, pa je
na prvoj samostalnoj izložbi 1952. imala čak 250 radova, a na sledećoj
krajem iste godine još 280. Ali, želela je da po svaku cenu ode iz
Japana koji ju je gušio. Zato je napisala pismo tadašnjem francuskom
predsedniku Reneu Kotiju.
– Dragi gospodine, htela bih da posetim vašu zemlju Francusku – napisala je.
Koti ju je ljubazno uputio na programe razmene za koje je morala da
položi ispit iz francuskog. Počela je da uči, ali francuski joj je bio
pretežak. Zatim se obratila slavnoj američkoj slikarki Džordži O’Kif,
koja joj je takođe odgovorila i, premda ju je u pismu upozorila kako je
život u Njujorku težak za umetnike, a pogotovo za umetnice, Kusama je to
shvatila kao znak.
Japanci su tad smeli da iznose samo ograničene količine novca iz
zemlje, pa je Kusama sakrila novčanice u porub haljine i u cipele te
otputovala u Sjedinjene Američke Države sa 60 svilenih kimona i 2.000
slika koje je mislila da prodaje kad joj zatreba novac. Posle godinu
dana u Sijetlu, gde je uspela da održi i jednu izložbu, stigla je u
Njujork, popela se na vrh Empajer stejt bildinga, pogledala oko sebe i
odlučila da će se isticati među svima i postati zvezda.
Put nije bio lak, a novac je brzo potrošila. U ateljeu koji je
iznajmila nije bilo grejanja pa je noćima morala mahnito da slika kako
se ne bi smrzla, spavala je na starim vratima koja su joj služila kao
krevet i doslovce kopala po kantama za smeće u potrazi za hranom.
– Ali od moje vere u revoluciju u umetnosti krv mi je kipela u venama i zaboravljala sam na glad – napisala je u autobiografji.
Život u Njujorku nije bio nimalo lak
Tu i tamo uspela je i da proda pokoju sliku: rad iz serije ‘Infinity
Net’ za 200 dolara, na primer – a mnogo kasnije, 2008, ta ista slika
postigla je cenu od 5,1 milion dolara. Zabrinuta O’Kif nagovorila je
svog agenta da kupi nekoliko Kusaminih dela kako bi joj finansijski
pomogao, a sama je htela da odvede Kusamu u Nju Meksiko.
Ali uprkos gladi, siromaštvu i bednom ateljeu, koji je upoređivala s
paklom, umetnička scena toga vremena u Njujorku bila joj je neodoljivo
uzbudljiva. Umetnici kao što su Mark Rotko, Vilem de Kuning, Endi Vorhol
i Roj Liktenštajn najavljivali su nove mogućnosti i Kusama se
frenetično bacila u eksperimentisanje i otkrivanje drukčijih prostora
slobode, nesputana tradicionalnim okruženjem Japana.
NJUJORŠKE GODINE
Uporno je slikala ogromne apstraktne slike s motivima beskrajne mreže
ili svojih omiljenih tačaka, koje je opsesivno ponavljala gde god je
stigla, kao da njima pokušava da zatre stvarnost. A svoju opsednutost
seksom iskazivala je mekim falusnim skulpturama kojima je prekrivala sve
moguće površine – nameštaj, lampe, cipele i zidove. Njima je optočila i
celu barku, zajedno s veslima, koju je 1963. izložila u galeriji
‘Gertrude Stein’ čije je zidove prekrila s 999 fotografija iste te barke
te se i sama slikala u tom prostoru, leđima okrenuta kameri i potpuno
gola.
Izložba u galeriji ‘Gertrude Stein’ 1963.
– Želim da izrađujem faluse sve dok se ne zakopam u tom procesu koji
nazivam zatiranjem – objasnila je kritičarima, dok su ostali umetnici
kopirali njene inventivne ideje.
Mnogo kasnije supruga slavnog Klisa Oldenburga zamolila je Kusamu da
oprosti njenom mužu što je plagirao njene skulpture, dok je Endi Vorhol
od Kusame preuzeo tehniku prekrivanja izložbenog prostora fotografijama –
zapravo ju je ukrao, tvrdi Kusama – ali se, naravno, nikad nije
izvinio.
Na Venecijanskom bijenalu 1966.
Ionako težak proboj na umetničku scenu Kusami je bio još teži nego
ostalima. Kako je upozorio kritičar časopisa ‘Artforum’, nevoljno su je
prihvatali jer je bila i žena i strankinja, uz to iz Japana prema kojem
su Amerikanci još imali predrasude iz rata. Međutim, Kusama se počela
baviti tada popularnim hepeninzima i tako dostigla vrhunac slave, premda
možda ne i vrhunac umetničke reputacije.
Pravi skandal izazvala je s instalacijom/hepeningom ‘Narcissus
Garden’ koji je priredila 1966. na venecijanskom Bijenalu gde je došla
nepozvana. Instalacija se sastojala od 1.500 srebrnih lopti, nagomilanih
na travnjaku ispred italijanskog paviljona, koje je umetnica, odevena u
zlatni kimono, prodavala po 1.200 lira komad, kritikujući tako
komercijalizaciju umetnosti – sve dok joj uprava Bijenala nije to
zabranila.
Neki od tih hepeninga kao da su bili smišljeni radi publiciteta, na
primer, onaj u kojem je umetnica napisala otvoreno pismo Ričardu Niksonu
nudeći mu seks ako okonča rat u Vijetnamu. Nikson je odbio ponudu, a
Kusama je izišla na svim naslovnicama. Hepening koji je održala u
finansijskom centru Njujorka, uz slogan ‘Zatrite ljude Vol Strta
tačakama’ kao da je davno najavio pokret ‘Occupy Wall Street’, daleko
ispred svog vremena.
Ti ekscentrični nastupi privukli su pažnju javnosti i ona je postala
medijski zanimljivija i od samog Vorhola. Tabloidi su objavljivali
fotografije Kusame odevene u tačake i izveštaje s njenih događanja,
političkih protesta i istupa za slobodnu ljubav, koji su se uglavnom
svodili na to da goli hipiji, skupljeni preko novinskih oglasa, skakuću
po javnim mestima uz ritam bongosa dok im umetnica, poput sveštenice
nekog bizarnog kulta, oslikava tela tačakama.
I dok je Kusama govorila kako je ‘telo umetnost’ i tvrdila da seks
oslobađa, a sve se često završavalo dolaskom policije, stvarnog seksa
je, zapravo, bilo vrlo malo ili ga uopšte nije bilo, bar ne za Kusamu.
Ona je bila isključivo organizatorka, nikad do kraja učesnica hepeninga
koji su njoj služili kao terapija, svojevrsna borba sa seksualnim
opsesijama i strahovima koje nikad nije želela da do kraja razreši.
Ekscentričnim nastupima privlačila je pažnju javnosti
– Ne želim da izlečim svoje psihičke probleme. Želim da ih iskoristim kao pogonsku silu za svoj umetnički rad – objašnjavala je.
Veza sa Džozefom Kornelom bila je čisto platonska
Ali vremena su se menjala, mediji su pomalo gubili interesovanje za
Kusamine tačake i ‘orgije’, kako je nazivala svoje hepeninge. Iako neki
smatraju da je Kusamina psihoza više-manje izmišljena, reklamni trik u
službi umetničke promocije, Kusama je patila od sve težih psihičkih
smetnji. Slava joj nije donela nikakvu ozbiljniju zaradu pa su joj
situaciju dodatno otežali besparica i napori života u Njujorku, a njenom
krhkom stanju nije pomogla ni komplikovana veza s 25 godina starijim
umetnikom Džozefom Kornelom.
Slikar i vajar, pionir tehnike asamblaža, Kornel joj je slao
bezbrojna pisma i satima s njom razgovarao telefonom, ljubili su se i
uzajamno crtali aktove jedno drugog, ali je njihov odnos bio platonski –
nikad nisu spavali zajedno. I Kornel je bio seksualno traumatizovan,
što nije čudo. U autobiografiji je Kusama opisala neugodan susret s
Kornelovom majkom, koja ih je, dok su sedeli na travnjaku pred kućom i
ljubili se, zalila kantom vode vičući:
– Koliko puta ti moram reći, Džozefe? Ne smeš da diraš žene! Žene su nečiste! Šire sifilis i gonoreju!
POVRATAK U JAPAN
Kad je Kornel 1973. umro, deprimirana Kusama počela je da pati i od
srčanih tegoba i nije joj preostalo drugo nego da se, sama i bez novca,
vrati u rodni Japan. U domovini je nisu dobro primili. Nije pripadala
nijednom japanskom umetničkom pokretu, nije poznavala nikoga, a
hepeninzi koji su joj doneli slavu u Njujorku, u Japanu su joj
priskrbili etiketu ‘nacionalne sramote’.
Ponižena i usamljena, Kusama je tvrdila da je u Japanu samo
privremeno, ali kad je shvatila da se više nikad neće vratiti u Ameriku,
sama se prijavila u duševnu bolnicu ‘Seiwa’ u Tokiju, gde su joj
dijagnosticirali opsesivnu neurozu. Kusama je više puta rekla da bi se
verovatno ubila da nije našla oduška u umetničkom radu, ali čini se da
joj je i sređen, predvidiv život u instituciji za psihičke bolesnike
odgovarao pa se 1977. trajno preselila u bolnicu gde živi i danas.
U bolnici provodi večeri i noći, dok danju odlazi u svoj atelje,
zgradu u blizini bolnice u tokijskoj četvrti Šinjuku, i tamo radi s
jednako opsesivnom energijom kao uvek. U jednom razdoblju pisala je
poeziju i romane koji su stekli kultni status, ali samo među malobrojnom
publikom, te je Kusama kao umetnica pomalo pala u zaborav.
Izložba ‘I Who Have Arrived In Heaven’ u galeriji ‘David Zwirner’ u Njujorku, 2013.
Interesovanje za njen umetnički rad ponovo se probudilo tek kad joj
je Centar za savremenu umetnost iz Njujorka 1989. postavio
retrospektivu. Posle toga Kusama se ponovo aktivirala i održala nekoliko
samostalnih izložbi, te tako na neki način naplatila stare račune.
Najzad su je 1993. pozvali da izlaže na venecijanskom Bijenalu, gde je u
japanskom paviljonu zidove jedne prostorije prekrila ogledalima i
ispunila je skulpturama u obliku bundeve, a iste godine sarađivala je u
muzičkoj instalaciji s britanskim muzičarem Piterom Gebrijelom.
U Muzeju za modernu umetnost u Njujorku priredili su joj 1998.
izložbu – na istom onom mestu gde su joj tridesetak godina ranije
zabranili da održi protest pod naslovom ‘Veličanstvena orgija za buđenje
mrtvih u Momi’. Jednom davno prepešačila je pola grada tegleći platno
veće od sebe u Muzej ‘Whitney’, u nadi da će ga uvrstiti u godišnju
izložbu, a kad su je glatko odbili, oteglila ga je nazad. Veliku
retrospektivu u ‘Whitneyu’ imala je 2012. Čak ju je i njen rodni, ne baš
napredni Macumoto, angažovao da svojim tačakama oslika gradske
autobuse. Kad ju je neko upitao jesu li ti autobusi udobni, Kusama je
odbrusila:
– Naravno da jesu! Pa imaju po sebi tačake!
Kusama je zadovoljna što je ponovo prepoznata kao umetnica. Nije joj
do finansijskog aspekta, nego do onoga što će se od nje pamtiti kao
nasleđe. Kad je nedavno saznala da se njene srebrne bundeve prodaju za
gotovo pola miliona dolara, umalo se rasplakala jer taj iznos dokazuje
koliko je cenjena. Ne tako davno osnovala je i fondaciju kojoj je
dužnost da širi njenu slavu kad je više ne bude.
Jajoi Kasuma stilizovala je Džordža Klunija za editorijal magazina ‘W’, decembar 2013.
– Uvek sam pokušavala da svojom porukom doprem do što više ljudi i
zato želim da ostanem poznata i posle smrti – rekla je Kusama i
priznala: – Stara sam i bližim se smrti. Mislim da me čeka u ne tako
dalekoj budućnosti.
Ali pre nego što se zaista susretne sa smrću, za nasleđe ne mora da
brine. Kritika se slaže da se njen uticaj oseća ne samo u Vorholovim i
Oldenburgovim radovima nego da je Kusama prisutna kao nadahnuće i u
radovima minimalističkih i konceptualnih umetnika i savremenih zvezda
kao što su Demijen Herst ili dizajneri Isi Mijake i Rej Kavakubo.
Foto: Cover Images, yayoi-kusama.jp