Poslednjih godinu dana, Pandorina kutija otvorila je i tajnu pregradu. Ne samo da su sva zla prisutna, već su i proključala posredstvom usijanih glava i zamrznutog humanizma. Mnogo lajemo, niko ništa ne preduzima. Nismo sprečili pedofiliju, nismo uplašili nasilnike, nismo hospitalizovali ludake ni uškopili silovatelje. Iako se deremo na sav glas.
Možda je jedan od razloga to što smo omađijani dvostrukim aršinima. Ono protiv čega dižemo glas u javnosti, uspešno tolerišemo u sopstvenim kućama. Sa gomilom uzročno-posledičnih objašnjenja i opravdanja nedostojnih mislećeg čoveka.
Ja sam na strani onih koji za silovatelje još nisu smislili adekvatno ogavnu kaznu. Smrtna mi deluje izuzetno blago. Više kao pomilovanje nego naplata. O tim javnim silovateljima brujimo, vičemo. Tražimo pravdu.
Šta je sa kućnim silovateljima?
O tome se tu i tamo provuče koji tekstić, svrstan u patetična priznanja , taman za „Trenutak istine“ na roze televiziji.
Seks u braku je normalna pojava. Na to se zakuneš tamo negde, pred matičarem ili sveštenikom. Sav presrećan jer si nečiji i jer je neko tvoj. Šašavi, kakvi jesmo, ozbiljno to i shvatimo. Dok nas ne dokači praksa. Ništa normalnije da zajednički život čini mnogo toga, uključujući i seks. Ali KAD i AKO oboje to žele. Ne po svaku cenu, ne da bi se zadovoljila bračna zakletva, ne da bi se ispunila dužnost. Sve je to tako logično, ne?
Nažalost, ne.
Ogroman procenat udatih žena (ili u dugim vezama, svejedno), trpi pasivan vid emotivno-seksualnog nasilja jer ne ume da kaže „ne“, ako joj se neće. Nalazi razna druga opravdanja, uglavnom glupa i opterećujuća. Boji se da „ne“ može da se protumači kao nedostatak ljubavi. I pristane da se opusti i broji minute dok se njen mužjak ne zadovolji, listajući pritom u glavi razne kuvare, obaveze za sutra, i suze. Tih suza su obično svesne tek mnogo kasnije, kad more nezadovoljstva, straha i poniženja počne da potapa mnoge dobre stvari koje čine vezu (ili brak).
Šta je to, nego vrsta silovanja na koje žrtva svesno pristaje, ne prihvatajući da je žrtva?
Isto se odnosi i na muškarce. „Da odradi kod žene“. Toliko puta sam od raznih drugara čula tu rečenicu, da mi je muka od nje. Odrađivanje, napor, moranje, mučenje. Sve da bi redovnim seksom dokazali da se redovno i vole. Ili da bi čuvali svoj mir. Ili da bi kupovali malo sopstvene slobode. Ili da bi…jebemliga šta!
Možete da se ne slažete sa mnom koliko god hoćete, ali to se dešava! Češće nego što mislimo. Bez fizičkog nasilja, bez primene sile. Osim one najjače, psihološko-emotivne. Kad se zbog emocija žrtvuje telo.
Kad je žrtva same sebe silovatelj.
Kako i čime se to kažnjava? Kom sudu da se obratimo, ako ne sudu savesti i iskrenosti?
To što vam je žena, ne znači da ste joj baš uvek seksualno zanimljivi. To što joj niste baš uvek seksualno zanimljivi, ne znači da vas ne voli.
To što vam je muž, ne znači da ste mu uvek seksualno uzbudljivi. To što mu niste baš uvek seksualno uzbudljivi, ne znači da vas ne voli.
Kad se dajemo nekom, bio nam trista puta najbolji partner na svetu, a da to ne radimo samo i isključivo zbog uzajamne, obostrane (dodati sinonim po volji) želje i strasti, silovani smo. Prvo od strane sebe, onda i od strane partnera koji, siroma, to ni ne zna.
Nije pošteno. Kao što nije pošteno to što škakljive stvari retko zovemo pravim imenom.
I to „boli me glava“ umesto „ne želim“ nije pošteno.
Džaba dižemo glas u javnosti ako ga nismo podigli u rođenoj kući.
Ne čuje se.
I bolje.