Ako trenutno čitate ovo znači da pre svega imate neke škole da umete da razaznate slova i da umete da koristite savremenu tehnologiju. Takođe znači da imate krov nad glavom i krevet gde da zaspite. Ako ovo čitate znači da imate ili kompjuter ili smartfon. Ili oba. Imate i pristup internetu, imate plaćen račun, i vrlo verovatno vam pretiče malo novca preko pomenutih troškova pa sebi možete da priuštite ovaj mali luksuz. Ako ovo čitate znači da imate vremena. I to slobodnog. Makar malo. A to je danas već veliki luksuz. Sve ovo nas trenutno sa 7 milijardi ljudi koliko ima na planeti svrstava u grupu od samo par miliona, a na lokalnom nivou, od 7 miliona Srba koliko ima u Srbiji, u grupu od samo par stotina hiljada duša.
Srećnih duša.
Popularno je kukati. Valja se izveštiti u žalopojkama, jer kad iz niskog starta počneš njima da sagovornika hvataš za gušu, situacija mu odmah bude jasna da ti treba pomoć. Ako slučajno kažeš da si dobro, može neko ne daj bože da zatraži pomoć. Ovako podesiš frekfenciju na kukanje i miran si. Danas nije dobro ako si dobro. Strateški je to vrlo loša taktika. Žaljenjem na štošta i kojekoga može mnogo toga da se iskuka. Ako si dobro gledaju te kao ludaka koji preskače terapiju ili kao punokrvni plen kome mogu da posisaju još to malo krvi i energije.
Tako smo došli do momenta kada se kuka i osnovano i neosnovano, a ne veseli čak ni kad ima dobranih razloga za to. Umesto da se voli glasno, glasnije se kuka. Umesto da se smeje od srca, žali se kako je sve otišlo do kurca. Opšte mesto. Ništa novo. Generacijama već tako. Samo se onda umiralo od kuge, kolere i tuberkuloze a sada se pati i od menadžerskih glavobolja, džetlegova, dedlajnova, niskih plata i visokih standarda.
Ako ste zdravi i ako su sve vama drage osobe zdrave, tek tad nemate razloga za kuknjavu. Tada ste sigurno u povlašćenjoj kategoriji. Ako nažalost nisu, opet nemojte kukati, jer kukanje ne leči. Sreća da. Pokušajte. Još lakše je kad shvatite da ništa ne košta jer je već u vama. Leči iznutra, leči spolja, leči čak i druge. Gubite vreme na kukanje onda kad bude dockan. Dokle god ima nade, ima i razloga za sreću.
Ima onih srećnijih, a i onih manje srećnih. Ima i onih koje je život više mazio, a i vas koje eto malera nije. Sve to opet nije razlog za vašu nesreću jer sprava za utvrđivanje količine prisutnosti sreće u drugim ljudima još nije patentirana. Zato bolje vodite računa o sopstvenoj a dokle ima onih koji su tamo negde srećni, i vi imate razlog da i vaša bude veća jer srećni ljudi su dobri ljudi. Kad ima manje zla, manje će biti muke za svakog od nas.
Žalite se tiše. A volite glasnije. Ne zato što nema nijednog razloga za požaliti se, već zato što sigurno ima valjanih razloga za osmehnuti se. Muke su tu, i neka su, ali kad im neosnovano damo čast da ih izgovorimo naglas, postanu prisutnije. Zato im makar isključite ton, i sutra kad vas neko pita „Kako si?“ iskreno odgovorite „Odlično, što i tebi želim.“ Jer jeste odlično. Verujte mi da jeste.