Na drugu godišnjicu Asanžovog zatvaranja u ambasadu Ekvadora u Londonu, 19. juna WikiLeaks je objavio tajni nacrt Sporazuma o trgovini i uslugama (TISA) – Aneksa o finansijskim uslugama. Dokument je bio proglašen za službenu tajnu ne samo tokom pregovora o sporazumu TISA nego i pet godina nakon što je sporazum stupio na snagu.
Iako TISA pregovori nisu bili otvoreno cenzurisani, jedva su spomenuti u medijima – što je marginalizacija i tajnovitost koja stoji u oštroj suprotnosti sa svetskoistorijskim značajem TISA sporazuma. TISA će praktično poslužiti kao svojevrsni pravni temelj restrukturiranja svetskog tržišta, obavezujući buduće vlade, ko god dobio izbore i šta god rekli sudovi. On će nametnuti restriktivni okvir javnim uslugama, otežavajući i razvoj novih i očuvanje postojećih.
Da li ovaj raskorak između političko-ekonomskog značaja i tajnovitosti zaista treba da nas iznenadi? Nije li to žalosna ali precizna indikacija položaja nas u zapadnim liberalno-demokratskim zemljama prema demokratiji. Pre sto pedeset godina, u Kapitalu, Karl Marks je okarakterisao tržišnu razmenu između radnika i kapitaliste kao „uistinu pravi raj prirođenih čovekovih prava. U njoj vladaju jedino Sloboda, Jednakost, Svojina i Bentam.“ Za Marksa ironično dodavanje Džeremija Bentama, filozofa egoističkog utilitarizma, ogoljuje pravo značenje slobode i jednakosti u kapitalističkom društvu. Da citiramo Komunistički manifest: „Pod slobodom se u okviru današnjih buržoaskih odnosa proizvodnje razume slobodna trgovina, slobodna kupovina i prodaja.“ A pod jednakošću misli se na pravno formalnu jednakost kupca i prodavca, čak iako je jedan od njih prisiljen da prodaje svoju radnu snagu pod bilo kakvim uslovima, kao danas prekarni radnici. Danas sloboda predstavlja slobodan protok kapitala, kao i finansijskih i ličnih podataka (oba protoka garantuje TISA). Ali šta je sa demokratijom?
Glavni krivci za finansijski potop 2008. sada se nameću kao stručnjaci koji mogu da nas izvedu na bolni put finansijskog oporavka, i čiji saveti stoga treba da budu važniji od parlamentarne politike. Ili, kao što je rekao bivši italijanski premijer i EU tehnokrata Mario Monti: „Ako vlade dopuste da ih potpuno obavežu odluke njihovih parlamenata, a da ne zaštite sopstvenu slobodu delovanja, raspad Evrope će biti mnogo verovatniji ishod nego njena dublja integracija.“
Šta je, dakle, viša sila čiji će autoritet suspendovati odluke demokratski izabranih narodnih predstavnika? Odgovor je još 1998.dao Hans Titmajer, guverner Deutsches Bundesbanke, koji je „permanentni plebiscit globalnih tržišta“ smatrao superiornijim od „plebiscita glasačke kutije“. Primetite skarednu retoriku ove sramotne izjave: globalna tržišta su demokratičnija od parlamentarnih izbora, budući da se proces glasanja na njima odvija stalno, umesto jednom u četiri godine, i globalno, umesto u okviru nacionalne države. Osnovna ideja: kada se odvoje od više kontrole tržišta (i eksperata), parlamentarno-demokratske odluke su „neodgovorne“.
To je, dakle, naš položaj u demokratiji. Sporazumi TISA su savršen primer. O ključnim odlukama koje se tiču naše ekonomije pregovara se tajno, i daleko od očiju građana, bez mogućnosti rasprave. I takve odluke zadaju koordinate za nesputanu vladavinu kapitala. Ovo ozbiljno sužava prostor za odluke demokratski izabranih političkih predstavnika, prepuštajući političkom procesu da se bavi prvenstveno stvarima prema kojima je kapital indiferentan, kao što je ishod kulturnih ratova.
Dakle, objavljivanje nacrta TISA sporazuma obeležava novu fazu u WikiLeaksovoj strategiji. Dosad su se njihove aktivnosti fokusirale na rasvetljavanje toga kako naše živote prate i regulišu obaveštajne agencije države – što je standardni liberalni problem pojedinca ugroženog represivnim državnim aparatima. Sada se pojavljuje nova kontrolna sila – kapital – koja ugrožava našu slobodu na mnogo opakiji način, pervertirajući i sam naš osećaj slobode.
Budući da naše društvo uzdiže slobodu izbora kao najveću vrednost, društvena kontrola i dominacija navodno više ne mogu da krše slobodu subjekta. Tako se nesloboda maskira u svoju suprotnost: kad nam se uskraćuje univerzalna zdravstvena zaštita, kada nam govore da smo sada slobodni da izaberemo svoju zaštitu, kad više ne možemo da računamo na stalno zaposlenje i primorani smo da svakih par godina tražimo novi prekarni posao, kad nam govore da imamo priliku da se ponovo izgradimo i otkrijemo nove neočekivane kreativne potencijale dosad skrivene u našoj ličnosti, kada moramo da plaćamo za obrazovanje svoje dece, kada nam kažu da smo postali „preduzetnici sebe“, slobodni da investiramo u sopstveni – i naše dece – razvoj i ispunjenje.
Konstantno bombardovani ovim nametnutim „slobodnim izborima“, primorani da donosimo odluke za koje najčešće nismo ni dovoljno stručni ni obavešteni, naša „sloboda izbora“ sve više postaje teret koji nam uskraćuje pravu slobodu izbora – izbor (ili pre, odluku) da napustimo tržišnu slobodu i krenemo ka slobodi kolektivnog organizovanja i regulisanja procesa proizvodnje i razmene. Sve je jasnije da će čovečanstvo jedino tako moći da se izbori sa protivrečnostima koje prete i samom našem opstanku (ekologija, biogenetika, „intelektualno vlasništvo“, porast nove klase isključenih iz javnog života).
Možda ovaj paradoks prikazuje u novom svetlu našu opsednutost aktuelnim događajima u Ukrajini – događajima koje mediji pomno prate, za razliku od prećutkivanja sporazuma TISA. Ono što nas na zapadu fascinira nije činjenica da su se ljudi u Kijevu podigli vođeni fatamorganom o evropskom načinu života, već da su – barem na prvi pogled – jednostavno ustali i pokušali da preuzmu sopstvenu sudbinu u svoje ruke. Delovali su kao politički agens koji nameće radikalnu promenu – nešto što, kako pokazuju TISA pregovori, mi na zapadu više nemamo izbora da učinimo.
In These Times, 12.08.2014.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 21.08.2014.