Kako će neko da reaguje na tuđu patnju zavisi od toga šta misli o
pojedincu ili grupi koja pati. Ako misli da su to dobri ljudi, on će da
saoseća sa njima, ako su mu nevažni – biće ravnodušan, a ako misli da su
to loši, zli ljudi (neljudi) – može da oseti zadovoljstvo. Saosećanje
je znak postojanja prijateljskog odnosa prema drugome, a izostanak
saosećanja ili, čak, zluradost, znak je da je odnos neprijateljski.
Ljudi saosećaju sa onima u kojima takođe vide ljude. Zato se ovakav
odnos i naziva čovečnost, humanost, čovekoljublje.
Retki su
ljudi koji sami za sebe ne misle da su dobri ljudi. Zato nije
iznenađujuće da je to koliko će neko da misli o nekim drugim ljudima da
su dobri povezano sa tim koliku sličnost vidi između sebe i njih. Razlog
za to je što ljudi koriste iste kriterijume da bi sebe ili nekog drugog
ocenili kao dobrog. Stepen saosećajnosti sa drugima povezan je sa
stepenom poistovećivanja sa njima.
Što neko više u drugima
prepoznaje sebe i svoje voljene, to više saoseća i više želi da pomogne.
Osoba koja se identifikuje zamišlja kako bi joj bilo da se njoj događa
ona situacija u kojoj je drugi, tako da doživljava emociju koju
pretpostavlja da je drugi doživljava. Ovo empatijsko iskustvo je pokreće
na akciju pomaganja.
Kada je napadnuta spolja, svaka zajednica
kao organizovana grupa zbija redove, pojačava unutrašnju koheziju da bi
se odbranila od agresije. Da bi se zajednica zaštitila ne samo da
prestaju unutrašnja neprijateljstva, već raste i solidarnost članova
zajednice, a iz osećanja pripadnosti se rađa dužnost da se pomogne.
Da bi nečija identifikacija i saosećajnost bili zaista pretočeni u
akciju pomaganja, potrebno je da se ispune još dva uslova. Prvi je da
osoba sebe ne doživljava takođe kao žrtvu. U tom slučaju ona može da uđe
u ulogu spasioca.
Drugi je da osoba procenjuje da jeste u
stanju da pruži pomoć – da jeste u stanju da se suprotstavi negativnoj
sili ili da pomogne žrtvama. Pre petnaest godina ljudi u Srbiji su
takođe pokazali veliku solidarnost i to bez obzira na političku
pripadnost. Ali to nije bilo tako vidljivo kao što je to bilo u slučaju
ugroženosti od katastrofalnih poplava.
Pojedinac 1999. nije
video načina da se suprotstavi delovanju bombi i raketa. Ali kada su nas
ugrozile poplave pojedinac je shvatio da ima moć da pomogne: od
spasavanja ljudi iz bujice, preko popravki nasipa, preko slanja
humanitarne pomoći do volonterskog pružanja psihosocijalne pomoći.
Masovna solidarnost je mnoge iznenadila, jer su u proteklim decenijama
izgradili sasvim drugačiju sliku o nama. Katastrofa je pokazala da se
polako vraćamo sami sebi.
Izvor: Politika.rs