Petsto metara dalje, ispred gradske kuće u Enen-Bomonu – starom
rudarskom okrugu – Stiv Brijoa ne skida osmeh s lica. Posle 18 godina
kampanje za ekstremno desničarski Nacionalni front (FN), grad je sada
pod njegovom kontrolom. Na kraju je bio dovoljan samo jedan izborni
krug.
Širom Francuske FN-u raste popularnost. Lokalni izbori u martu bili
su najuspešniji u 42-godišnjoj istoriji stranke, sa nešto manje od 1.500
lokalnih odbornika i 11 novoosvojenih gradova u industrijskim oblastima
na severu i jugu. Rezultati prošlonedeljnih evropskih izbora potvrđuju
ono čega su se mnogi plašili: da je FN, partija koju do pre samo
nekoliko godina nije bilo pristojno pominjati, sada značajna sila u
francuskoj politici.
U nacionalnoj štampi, Enen-Bomon je postao simbol ovog uspeha. Ovde
su, kao i u mnogim drugim mestima, nekadašnji simpatizeri komunista
prišli krajnjoj desnici, privučeni lokalnim interesima koje smatraju
poštenim i populističkim antikapitalizmom koji ih povezuje sa
intelektualnim korenima.
„Gradonačelnik je koristio iste govore kao krajnje levi
sindikalistički pokret“, kaže Oktav Nitkovski, lokalni bloger koji
studira u Parizu. „Uspeo je jer su socijalističke i komunističke partije
potpuno korumpirane.“
Na obodima ruralnog Enen-Bomona stoji nekadašnja fabrika kofera i torbi Samsonite,
ogoljena i napola srušena. Zidovi su isprljani izbledelim mrljama.
Ovdašnji klinci pronašli su igralište u ruševinama kapitalizma.
U napuštenoj fabrici Samsonite
Nisu jedini. Godine 2005. ova fabrika je pripadala finansijskoj firmi Mita Romnija, Bain Capital.
Prodata je za jedan evro kompaniji koja se obavezala da će proizvoditi
solarne panele, ali je umesto toga dovela fabriku u stečaj. Kako tvrde
radnici, Bain Capital je isplanirao čitav scenario: da se otarasi neželjene proizvodnje a da radnicima ne isplati otpremnine koje im pripadaju.
To je priča u kojoj se ogleda ogorčenost grada gde je stopa
nezaposlenosti trenutno 18 odsto i gde malo ko veruje da desni (UNP) ili
levi centar (PS) nude stvarna rešenja.
„Političari su potpuno napustili naš region“, kaže 39-godišnji
Benihau Fahim, sin alžirskog doseljenika. „Nema više strastvenih ljudi.“
Upravo je to Stiv Brijoa obećao da će promeniti. Tokom kampanje bio
je vidljiv, dvaput nedeljno na pijaci, slušajući meštane, pružajući
ruku. Pravio je čak i kompromise. Pred flamansko-gotskom gradskom kućom
na čijem je sada čelu, zastava Evropske unije nelagodno visi pored
francuske trobojke, posle protesta lokalnih aktvista.
„Ne sviđa mi se izraz ‘ideologija’“, kaže nam on. „Mislim da je
pogrdan. Naš program je fokusiran na budžetska pitanja, lokalne poreze,
kriminal i kaznenu politiku. Govorili smo o lokalnom bazenu, fudbalskom
terenu, kulturnim pitanjima, platama javnih službenika.“
Rasne podele, imigracija i „protivrečnosti“ muslimanskog naseljavanja
neobično su odsutni iz ovog diskursa. Ali posle samo mesec dana na
funkciji, imidž Brijoe kao pragmatičnog gradskog menadžera poljuljan je
njegovom naredbom za iseljenje lokalnog ogranka Lige za ljudska prava,
grupe koja se bori protiv antisemitizma i rasizma još od Drajfusove
afere. Preteće poruke od FN-a dobila je i gradska crkva, tvrdi
Nitkovski, nakon što je njen sveštenik Žan-Mari Lohaj opisao njihove
stavove kao nespojive sa katoličkom verom.
Međutim, izgleda da to meštane ne pogađa. Imidž koju FN želi da
projektuje: pouzdani, praktični gradski menadžeri, političari koji
završavaju posao, izgleda da uspeva.
„Možda su licemeri, ali za nas se ništa nije promenilo“ kaže jedan
Turčin, vlasnik restorana koji se nalazi odmah pored gradske kuće. „Čak
je i Marin Le Pen ovuda prošetala i rukovala se sa nama.“
Stiv Brijoa u gradskoj kući
Ako Enen-Bomon potvrđuje tvrdnje da se FN detoksifikovao – u
drugim mestima stvari stoje drugačije. U Mant La Viju – malom
industrijskom predgrađu Pariza – pokazatelja tradicionalnije FN-ove
dogme ima na pretek. Ovde je generacija, nostalgična za posleratnim
periodom zvanim Trente Glorieuses, „trideset slavnih godina“, postala ogorčena.
„Materijalno siromašni ljudi krive druge za svoje siromaštvo“, kaže
Frederik Omonije u svom urednom stanu u centru grada. „Motivišu ih
ljubomora i strah – govore da stranci kradu državne resurse.“
Frederik ima 55 godina i proveo je u Mant La Viju čitav život radeći
kao vodoinstalater, taksista i sada, poput svog oca, radnik u lokalnoj
fabrici. Njega neprijateljski stav grada prema imigrantima ne pogađa
direktno, ali pogađa njegovu suprugu Dadu, 28-godišnju Senegalku.
„Tiho sam pričala telefonom u vozu za Pariz, a jedna žena me je
opomenula da se stišam. Kada sam joj rekla da je nepristojna, odgovorila
mi je: ‘Videćemo šta će se desiti na izborima’. Htela je da kaže da će
me proterati.“
Prema tvrdnjama političkih komentatora i ljudi iz same stranke, Marin
Le Pen je omekšala FN, pretvarajući ovu grupu kolaboracionista i
revolucionarnih nacionalista u anti-rasističku, čak i liberalnu stranku.
Ali u Mant La Viju, gde trećinu stanovnika čine muslimani, stari
rasizam promalja glavu.
„Nije nam ugodno“, kaže Azedin, 54-godišnji pobožni muslliman koji je
čitav život proveo u Francuskoj, „Islam postoji vekovima, mi se
zalažemo za slobodu i mir za sve. Ovo što se dešava nije pravedno.“
Azedin stoji ispred oronule lokalne džamije, premale za zajednicu
koju pokušava da opsluži. Zidovi se ljušte a krov je pokriven
improvizovanim plastičnim pločama.
Prema planovima koje je odobrio bivši gradonačelnik, džamija bi
trebalo da se sruši i na njenom mestu izgradi parking. Planove za mnogo
veću bogomolju, adaptiranu od zgrade regionalnog trezora, odobrila je
prethodna gradska vlast. Ali Siril Naut, novi gradonačelnik iz FN-a,
sada ih je poništio. Kada ova gradska zgrada bude srušena, lokalna
muslimanska zajednica neće imati mesto za zajedničko bogosluženje.
„Stvari su se mnogo promenile“, priča Abdelaziz El Džohari,
predsednik džamije, neposredno nakon popodnevne molitve, „Tenzije
ozbiljno rastu. Dobili smo nekoliko pisama od militantnih pristalica
FN-a sa uvredama i pretnjama. Gurnuli su nam svinjetinu u poštansko
sanduče i rekli da gradonačelnik treba da očisti grad od muslimanske
rase. FN želi da se normalizuje i predstavi kao republikanska stranka.
Ali ideologija njegovih pristalica nimalo se nije promenila.“
Abdelaziz pokazuje svoje planove za novu džamiju
Ogroman betonski nadvožnjak uzdiže se nad centrom Ajanža, nekad
uspešnog metalskog grada u Mozelu. Kola tutnje ali se retko koja
zaustavljaju. U dubokoj unutrašnjosti Lorene, ovo je takozvana
„nevidljiva Francuska“: nezaposlenost je visoka, industrija je propala, a
poverenje u politiku nestalo.
Prošle godine grad je pogodilo gašenje ogromnih visokih peći u
susednom Floranžu, kao poslednja kap u dugom, sporom procesu ekonomskog i
kulturnog propadanja. Oland je obećao da će spasiti fabriku u
vlasništvu korporacije ArcelorMittal nakon zamornih industrijskih sukoba, ali se pokazalo da je obećanje prazno.
Ugašene peći u Floranžu
Još prošle godine, novi gradonačelnik Fabijen Engelman, bio je
aktivista sindikata CGT i član levičarske Nove antikapitalističke
partije (NPA). Sada provodi vreme kritikujući „muhamedansku ideologiju“ i
ukidajući „stečena prava“ imigranata. Njegove reči nailaze na dobar
odjek.
„Ajanž je nekad bio veoma bogat, živ grad“, kaže 68-godišnja Paskal u
lokalnoj pekari. „Sada se pretvorio u groblje. Tamo gde zavlada
siromaštvo, odmah se pojave vrane. Ne razumem zašto dajemo pomoć ljudima
iz inostranstva kad naši ljudi ne dobijaju ništa.“
Preko puta, u baru Central, Danijel, sakupljač smeća, ispija espreso. Njegova majka i otac su Alžirci, ali on je rođen u Ajanžu.
„Muka mi je od ovoga“, kaže tiho, „Hoće da se otarase džamije, kažu
da ima previše halal mesara. Gradonačelnik krivi strance za propast i
daje prednost Francuzima.“
Njegovi strahovi su više nego opravdani. Engelman je obećao
„svinjokolj“ u Ajanžu, ako dođe na vlast. Sada, ako bude po njegovom,
sinovi i kćeri muslimanskih vernika poput Danijela neće imati obroke bez
svinjetine u školama.
„Ako se to dogodi, odseliću se iz grada“, kaže Danijel vidno
potresen, „Zbog dece.“ Dok završavamo razgovor, okreće glavu da sakrije
suze.
„Kakva šteta“
U pokrajinskoj vladi Lorene, niko ne želi da FN uspe. Strahuje
se da će Ajanžu biti ukinute presudne finansijske subvencije kao neka
vrsta kolektivne kazne, da lokalno stanovništvo ne bi steklo dobar
utisak o FN-u.
Ovo je deprimirajuća slutnja za grad kome je očajnički potrebna
pomoć, ali to nažalost nije jedini takav grad u Francuskoj. Pošto
ekstremna desnica postaje sve popularnija širom kontinenta, na
nacionalnom i evropskom nivou, problemi tek počinju.
Philip Kleinfeld, James Kleinfeld, New Statesman
Preveo Ivica Pavlović