Već nekoliko godina, pokušavam da napišem esej o velikanu jugoslovenske poezije Antunu Branku Šimiću, i ostao je samo bezuspešni pokušaj u ostvarenju tog poduhvata. Ispisao sam baš mnogo redova o njemu ali sve to na kraju liči na esej o meni, siromašno…samo reči i misli anonimnog poštovaoca velikog jugoslovenskog i hrvatskog pesnika. Kilometre stranica koje bih ispisao svode se na tužnu činjenicu u samo jednoj rečenici. Tragično po nas danas, neke Šimićeve beleške od skoro pre jednog stoleća čekaju nas i danas nekako nespremne još više oslabljene. Dajem sebi slobodu da te “beleške” nazovem bolnom Šimićevom istinom, i bar pokušam da ne dotaknem njegove stihove…bar ne sada.
Antun Branko Šimić je neke svoje poglede, osvrte i stavove znao u kratkoj formi da zapiše van margine…u uglu nekog lista hartije što dalje od svojih stihova. Ti zapisi su se uglavnom odnosili na stanje u tadašnjoj jugoslovenskoj književnosti, kulturi uopšte i našem mentalitetu!
Prvi i jedan od retkih u nas je uočio problem “jugoslovenske urođene osrednjosti”! Narodi Jugoslavije pod krunom kralja Aleksandra pa kasnije i Broza da budu osrednji? Zvuči bolno i klevetnički. Siguran sam da bi ga za tu tvrdnju napali mnogi i danas, zato što mnogo boli.
Samoobmanjivanje je životna potreba malih naroda i siromašnih kultura. Precenjujući sami sebe i svoje mogućnosti uspevamo bar prividno da se zavaramo. Istina ugrožava male narode, zato je i nepopularna i mrzi se kao krvni neprijatelj. Odbacujući istinu vrlo smo skloni svakojakom populizmu i rodoljublju obojenom u romantičarskoj tradiciji.
Naši stihovi, mitovi i kompletna kulturna baština, najčešće zaluta u izmaglici slatkih laži. Mali narod se, kaže Šimić, u svojoj istoriji služi rečnikom nekog drugog naroda, koji doista i poseduje kulturu, da bi uverio sebe kako je jednak sa najboljima.
Kao pripadnik malog naroda, Šimić je u sebi nosio neobično istinoljubiv duh. “Bolje govoriti istinu, pa makar kakva bila, nego lagati dalje”, zapisao je na parčetu papira i tog se zaveta do smrti držao.
Sa nogama na zemlji i otvorenim očima gledao je na kulturne i društvene prilike oko sebe, na ljude…ideje. Nesreću pripadništva provincijalno kulturnoj atmosferi opisao je u mnogim svojim člancima u književnoj periodici tog vremena. Ni u hrvatskoj, ni u srpskoj kulturi, nema pesnika koji se sa tim egzistencialnim pitanjima hrabrije od njega suočio.
Pre više od dve decenije brutalnim raspadom SFRJ, oličenom u krvlju, kod nas u Srbiji vaskrsli su tzv.Brozovi disidenti, transformišući se u klerofašiste i ukrstivši pera počeli su granice velike Srbije i krv mladića po frontovima da stapaju u stihove. Njihove preskupe reči, vaskoliko srpstvo zasnovano na lažima, akademici malo-maturanti, profitiraju, kao što su profitirali na kritici Broza noseći ordenje tzv.liberala, vrativši srpsku kulturnu baštinu na gori nivo nego kako je svojevremeno Šimić gledao na kompletnu situaciju u kulturi i društvu u Kraljevini Jugoslaviji.
Uradili su sve kako je Šimić i predskazivao. Služili su se lažima (kao i danas), dali su nam bezbroj “dobrih izgovora” i opravdanja da udjemo u “sveti”rat protiv svih, išli su toliko daleko da se siromašna srpska kulturna baština uzdizala u nedostižne dimenzije…neprikosnovene veličine…ali lažne, ne dorečene…
Osrednjost i nedarovitost prirodno teže laganju. Istinu mogu podneti i otrpeti jedino jaki i veliki. Po mom skromnom sudu Šimić je posedovao takvu, oslobađajuću, čudesnu snagu, i siguran sam da je bio najzdravija i najpodsticajnija književna pojava u novijoj hrvatskoj ali i jugoslovenskoj književnosti.
Njegova strogost, samodisciplina mišljenja, lucidnost i odgovorno postupanje sa idejama i rečima dovodi ga na sam vrh progresivne književnosti na našim prostorima.
Preminuo je jako mlad, 2.maja 1925.godine u dvadeset sedmoj godini života od tuberkuloze, dok je celo njegovo književno stvaralaštvo i poezija stalo u samo nepunih deset godina.
Kao sedamnaestogodišnjak napušta školovanje, i u potpunosti se posvećuje pisanju, samostalnom istraživanju i uređivanju književnih časopisa. Imao je jako malo vremena, malo od života ali je i tada ostajao čist i razumljiv onom ko ume da ga čita. Bio je jednostavan, slobodan, nepotkupljiv i svoj!
Autor teksta je novinar iz Beograda