Prvi put sam rođendan obeležio van Beograda 2009, kada me je zatekao u Brčkom,
u sred snimanja dokumentarca „Dugo putovanje kroz istoriju, historiju i
povijest“, koji je režirao Željko Mirković, a u kome smo Miljenko Jergović i ja
bili glavni protagonisti, voditelji, takoreći. Bio je to, za pisce, zahtevan
poduhvat. Ustajali smo svakog jutra u cik zore, da bi filmska ekipa uhvatila
što bolje svetlo. Snimalo se pravcem zapad-istok, od Blajburga, preko Ljubljane,
Zagreba, Kumrovca i Jasenovca, posle kojeg je trebalo da obiđemo Banja Luku, a
za njom Brčko.
Posle Brčkog, čekali su nas Vukovar,
Beograd, Preševo, Skoplje i granični prelaz Evzoni, između Evropske Unije i
Makedonije. Nego, da se vratimo u Blajburg. Prethodno smo spavali u Zagrebu,
gde smo snimili i prvu klapu. U Blajburgu smo blejali na pustoj poljani, kraj
ustaškog grba i proustaške bine, uglavnom lupetajući, jer je voditeljska
improvizacija bila ključni deo scenarija.
„Kumrovec: Miljenko i Marko
razgovaraju sa kustosom Titovog muzeja“ Šta razgovaraju, to samo oni znaju, pa,
ni ne znaju, jer smo bukvalno pred samo snimanje smišljali šta ćemo da pričamo,
kako jedan s drugim, tako i sa sagovornicima. To je bio lakši deo posla. Ono
što nam je teško palo bilo je rano ustajanje, a onda poziranje na setu, uz
iščekivanje da se ekipa namesti i da svetlo bude idealno. Na to je išlo
devedeset odsto vremena. Kada bi krenulo snimanje, nas dvojica bismo istrtljali
svaki svoje, ili bismo sagovornika nešto pitali, a on nešto govorio i polazili bismo
dalje.
Ah, da, na filmu deluje kao da smo ceo
svoj put, od Blajburga do Evzonija, prevalili vozeći crveni jugo. Jugo su
vozili kamerman i ton majstor, a Mijenko i ja bismo u njega ulazili samo kada
bi i Jugo bio u kadru. „Hajde, krenite od one krivine i idite tamo, a posle
ćemo na onoj tamo krivini ponovo da stanemo i da snimimo kako dolazite odozdo i
idete onuda.“ Kada nismo snimali u Jugu, sedeli smo i kukali u crnom
mercedesovom kombiju.
Kukali, jer pisac nije navikao da
ustaje sabajle i deset puta se trti pred obeleženom tačkom u asfaltu, kako bi
dolazak pred spomenik Josipu Brozu bio snimljen iz svih mogućih uglova. Tenzija
je dostigla vrhunac u Jasenovcu, tačnije posle Jasenovca. Ovo mesto je Miljenku
i meni oduzelo poslednje rezerve strpljenja i dobrog vaspitanja. Snimani smo
kako hodamo po nekadašnjim pragovima pruge kojom su u logor dovoženi logoraši,
pa kako gledamo njihova imena i prezimena, da bismo zatim, stojeći u sred
spomenika, pričali o tome kako je to jedno od najstrašnijih mesta u bivšoj
Jugoslaviji.
Više puta sam od tada poželeo da ponovo
svratim u Jasenovac, ali sam se svaki put predomislio, setivši se jezivog
osećaja koji tamo vlada u vazduhu, na zemlji, a jakako i ispod zemlje. To je
poslednje mesto gde čovek treba da bude, a opet, tamo bi svako od nas morao da
ode, barem jedanput u životu. Elem, Miljenko i ja smo posle Jasenovca popizdeli
na ustaše, na NDH, na desetine hiljada mrtvih, na filmsku ekipu što smo tamo
uopšte morali bilo šta da snimamo, a posebno zbog toga što smo posle Jasenovca
morali u Banja Luku.
Došlo je do pobune. Nas dvojica nismo
videli nijedan valjan razlog šta ćemo u Banja Luci posle Jasenovca, šta tamo
možemo da uradimo, a što bi moglo da bude dostojan nastavak filma posle
obilaska kamenog cveta i drvenih pragova nekadašnje pruge, koji vode ka nebu.
Rekli smo odlučno nema snimanja u Banja Luci. Drugi put ćemo, kada budemo snimali
nastavak. Začudo, filmska ekipa se nije bunila. „Važi, idemo u Brčko“.
Brčko, u čijim
srpsko-hrvatsko-bošnjačkim školama postoji predmet po kom je film dobio naziv.
Brčko, u kom ću dočekati svoj 34. rođendan. To je izgledalo ovako: niko nije
znao da mi je rođendan, a to sam svečano objavio na večeri, u restoranu.
„Stvarno? Srećan rođendan. A sad, Miljenko nastavi da evociraš uspomene iz
vojske.“ Otišao sam zatim u jedini brčanski internet-kafe (!), gde sam proveo
dva sata odgovarajući na čestitke koje su mi stigle na Fejsbuku. Tada nije bilo
opcije da se datum rođendana sakrije od fejsbuk-prijatelja.
Dok sam surfovao, u pozadini je
nekoliko puta zaredom išla pesma „Od rođendana, do rođendana“ od Plavog
orkestra i bilo je, sve u svemu, romantično. Dan je bio topao, noć je bila
hladna. Sutradan smo se odvezli za Vukovar, gde uopšte nije bilo romantično, a
potom smo otišli za Beograd, baš kada je iz štampe izašao moj roman „Hoću da mi
s enešto lepo desi odmah“. Posle smo snimali na već pomenutim mestima, a
dovikivanje i psovanje kojima smo počašćeni na preševskoj pijaci nije ušlo u
film.
Bilo je super kada smo sa dozvolom EU
snimali na granicama, a slovenački, hrvatski i makedonski graničari i carinici
gledali pokunjeno u patos. Film je snimljen za desetak snimajućih dana.
Zaključak filma: sve je sranje osim pišanja, a i to je sranje kada je uz vetar.
Nastavka neće biti, a i ako bi ga bilo, Miljenko i ja bismo verovatno opet
podigli ustanak protiv snimanja, međutim ne u Banja Luci, pošto se ona, iz
jednog mirnog i lepog grada, tokom poslednjih četrnaest godina, pretvorila u
jedan od centara velikosrpskog zla.
Prošle godine, rođendan sam dočekao u Kruševu, gde sam bio govornik na jubilarnoj Youth Alliance konferenciji. Sećam
se da sam supruzi, dok smo se prvog oktobra vozili ka Beogradu, rekao:
„Verovanje kaže da šta radiš za rođendan, radićeš cele godine. Izgleda da ćemo putovati.“
Ove godine, tačnije danas, posle četiri selidbe širom Evropske Unije, rođendan
slavim na tajnoj lokaciji, u društvu supruge, koja je, ni kriva ni dužna,
podržavajući me bezuslovno, najebala. Neko vreme smo većali da li da turim našu
zajedničku fotku sa neprepoznatljivom pozadinom na društvene mreže. Da turim,
nego šta. Mi smo se, makar, spasili.