Tržišta slave, kao što je to bio slučaj nakon svakog od prethodna
četiri krizna samita EU, dok ne shvate da osnovni problemi tek treba da
budu riješeni.
Postoji nada da će tržišta nagraditi budžetsku
štednju evropskih zemalja, ali će investitori biti pragmatičniji ukoliko
štednja podrije privredni rast, naveo je nobelovac.
“Samit
je donio neke dobre vijesti. Evropski lideri su konačno shvatili da
program kojim Evropa pozajmljuje novac bankama da spase države i
državama da spase banke – ne funkcioniše. Veoma je zabrinjavajuće da je
vođama Evrope bilo potrebno toliko vremena da vide nešto što je tako
očigledno i što je bilo primijetno pre 15 godina, za vrijeme krize u
istočnoj Aziji”, upozorio je Štiglic.
Međutim, dodaje, ono što nedostaje u sporazumu evropskih lidera značajnije je od onoga što je dogovoreno. Prije
godinu dana, Evropa se složila da Grčka ne može da se oporavi bez
privrednog rasta, a da rast ne može biti ostvaren pukom štednjom. I
pored toga, nije mnogo učinjeno.
“Situacija je pogotovo
loša u bankarskim sektorima, iza kojih stoje vlade pojedinačnih zemalja,
pa, ako sposobnost države da podrži banke oslabi, to dovodi do pada
povjerenja u banke. Čak i stabilni bankarski sektori našli bi se u
problemima u slučaju ekonomske krize kakva potresa Grčku i Španiju, čije
su banke, nakon kolapsa tržišta nekretnina, pod još većim rizikom“, navodi on.
Štiglic dodaje da je koncept evra bio slab od početka, ali je bilo
jasno da će posljedice toga biti očigledne tek u slučaju krize.
Politički i ekonomski, zajednička evropska valuta uvedena je sa najboljom namjerom. Princip zajedničkog tržišta trebalo je da promoviše efikasnu distribuciju kapitala i rada. Međutim, bitni su detalji.
Konkurencija u oblasti poreza znači da kapital ne mora po pravilu da
ide tamo gdje je najveća zarada, već tamo gdje mogu da budu postignuti
najpovoljniji dogovori. Subvencionisanje njemačkih banaka, recimo, znači
da su one u prednosti u odnosu na kreditore iz drugih zemalja.
“Kada
bi se primijenila zdrava politika i osnovale stabilnije institucije, što
ne podrazumeva samo štednju i nadzor banaka, budžeta i deficita i kada
bi bio vraćen privredni rast, te zemlje bi bile u stanju da otplaćuju
svoje dugove i ne bi više bilo potrebe za garancijama. Njemačka ima
problem koji god scenario da se ostvari. Ako dođe do kolapsa evra ili
privrede perifernih zemalja monetarne unije, cijena koju će Berlin platiti
biće visoka” , zaključuje ugledni ekonomista.