Vojna neutralnost je relativno dobro definisana, jer je reč o generalizaciji stava o tome da se treća strana proglašava neutralnom u sukobu neke dve strane, a i te sukobljene strane je tako vide. Politička neutralnost se ne može definisati na analogan način budući da nije reč o, bar potencijalno, neprijateljskim odnosima. Vojno se ne može biti neutralan savezništvom sa obema sukobljenim stranama, dok se politički može biti u prijateljskim i odnosima saradnje sa svima. Kakav će biti bilo koji oblik saradnje, to je drugo pitanje.
Zemlja može da odluči da bude samo članica univerzalnih multilateralnih institucija, kao što su Ujedinjene nacije. To naravno podrazumeva angažovanost a ne neutralnost, što je jedan od razloga što je teško razumeti šta se pod političkom neutralnošću razume. Postaviće se, primera radi, pitanje članstva u regionalnim organizacijama, recimo onima koje postoje u Evropi. One nisu univerzalne i postavljaju dosta jasna pravila učlanjenja. Što znači da se zemlja članstvom u njima odriče neutralnosti kada je reč o zemljama koje ne zadovoljavaju kriterijume za članstvo.
Isto se može reći i za regionalne organizacije, na primer kao što je CEFTA, dakle zona slobodne trgovine na Balkanu (uglavnom). Da li politička neutralnost podrazumeva neučestvovanje u takvom tipu regionalne ogranizacije? Ukoliko je odgovor negativan, onda se u načelu ne bi moglo reći da je postojanje ugovornih odnosa sa Evropskom unijom, recimo kao što je Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju u neskladu sa političkom neutralnošću. Ili, recimo, ugovor o slobodnoj trgovini sa Rusijom ili bilo kojom drugom zemljom ili grupom zemalja. Recimo ako bi se tvrdilo da je postojanje trgovinskog sporazuma sa Evropskom unijom u suprotnosti sa političkom neutralnošću, to bi se moralo odnositi i na sve druge, već pomenute, trgovinske sporazume. I zapravo na mogućnost sklapanja trgovinskih sporazuma uopšte.
A onda se postavlja pitanje zašto bi samo trgovina bila od značaja za političku neutralnost? To bi moglo da se protegne i na kulturu i sve druge obilke međunarodne sradnje, zapravo na sve međunarodne sporazume i ugovore u bilo kojoj oblasti. Možda bi se moglo tvrditi da se može ostati politički neutralan sarađujući sa svima u svemu, što bi značilo da se svaki put kada se sa jednima potpiše neki sporazum isti takav potpiše sa svima. Kako to zavisi od drugih, to bi značilo da bi svi imali pravo veta na ugovorne i druge oblike međunarodne saradnje u koju bi politički neutralna zemlja težila da stupa. Iz čega bi opet sledilo da bi politički neutralnoj zemlji bilo veoma teško da ima ugovorne odnose sa drugim zemljama, osim možda u okviru multilateralnih organizacija.
Sve ovo je samo da bi se ukazalo na činjenicu da se ovaj termin nepotrebno koristi, jer nije u stvari nepoznato za šta se zalažu zagovornici političke neutralnosti. Reč je o zalaganju za to da Srbija nema nikakve ugovorne odnose sa Evropskom unijom. Ovo se jasno i kaže jer se traži raskid Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Verovatna posledica toga bi bili i problemi sa članstvom u CEFTA, a potom bi se postavili problemi i sa mnogim drugim ugovorima. Ovo ne bi morala da bude politička neminovnost, ali bi svakako bilo potrebno objašnjenje zašto su neki odnosi u skladu sa političkom neutralnošću, dok drugi nisu. Jer ako je reč o uslovljavanju, na primer, politikom prema Kosovu, to se može činiti viznim režimom isto tako kao i trgovinskim sporazumom.
Tako da bi od zagovornika političke neutralnosti trebalo zahtevati da kažu koji će se tačno ugovorni odnosi sa Evropskom unijom i njenim zemljama članicama raskinuti i koja se tačno dobit od toga očekuje – politička, privredna i svaka druga. Pogotovo jer se sugeriše da se odnosi prekidaju jer je Unija neprijateljski raspoložena prema Srbiji, pa se valjda ne očekuje da usledi period prijateljskih, politički neutralnih odnosa.
Tekst je preuzet sa prijateljskog Peščanika