E, pa, evo me. Sa pitanjem, kao zvanični predstavnik fabrike upitnika, jesam li u većini, ili u manjini?
Znam, i meni je muka od predizbornih kampanja, laganja, mnoštva “ne” u svemu tome, nekog smrdljivog dima koji se širi iz svih tih kampanja, govora, nazovi debata i pokušaja da se ispriča nešto pametno. Ili jesi pametan, ili nisi. Ili te narod voli, ili te ne voli. Ili si u manjini, ili u većini. A gdje smo mi?
Ne glasam. Nikad nisam izašla na glasanje, stavila to istorijsko X pored nekog imena i ubacila u uski prorez svoj X stav. Nisam. I sramota me je što nisam. Imam 24 godine, radim jako mnogo da bih danas, sutra, a najprije nekad poslije, imala neku sigurnost, i ja i mojih troje djece koje planiram da rodim. Živim u državi koju ne osjećam svojom. Volim grad u kojem živim. Sa političkom scenom sam upoznata vrlo dobro, jer me to zanima sa aspekta fenomena nepostojanja političara u našoj državi.
Da, dobro ste pročitali, mi imamo pajace, imamo pričalice, imamo manekene, imamo mudrice, filozofe, ali političare – mi nemamo.
Pa šta?
Šta onda?
Tog 3. oktobra treba da ustanem ujutru, pogledam se u ogledalo sa četkicom za zube i kažem: “Brankice, a za koga ćeš glasati? Pa ni za koga.”, i da odem na kafu ili u kancelariju i ponašam se kao da je to još jedan običan dan u našoj zemlji apsurda?
I da onda, naveče, u centralnim vijestima, dnevnicima, hronikama, progutam knedlu kad shvatim da više od 60% ljudi nije izašlo na izbore? Ako nas ima dva miliona, a Bog zna koliko nas ima, mada mislim da je i on odustao od nas, neka je 60 posto tih ljudi punoljetno, jer nam natalitet i nije baš zavidan, to je, nevjerovatnih 720 000 glasova.
720 000 različitih mišljenja.
720 000 različitih mogućnosti.
720 000 želja.
Koje ćute. Trpe. Ne javljaju se. Kukaju u ćoškovima i nadaju se boljem sutra, kao što se sedam gotovana nadalo pečenom piletu.
Nemam 720 000 ljudi među FB prijateljima. A voljela bih da imam. Voljela bih da ih zamolim da izađu na izbore, svakog pojedinačno, i da nacrtaju srce na glasačkom listiću, da ga ukrase tufnama ili napišu neku svoju poruku koju žele da svijet čuje, i da taj A4 listić ubace u onaj gladni, uski prorez na glasačkoj kutiji i pokažu da mi imamo stav.
Imamo ga. Sigurno ga imamo. Tu je, čuči u nama i raduje se tom 3. oktobru.
Ne želim da budem većina koja nema mišljenje. Niti želim da budem manjina koja ne razmišlja. Sad, u ovom trenu sam kao čardak ni na nebu ni na zemlji. A imam mišljenje.
Želim promjenu. I daću taj svoj mali, sićušni, minijaturni doprinos toj mogućnosti. Nahraniću je svojom željom.
Mi, mi koji ne glasamo, smo većina. Mi koji ćutimo, radimo, pijemo kafu, kuvamo ručak, smišljamo novac za preživljavanje, mi koji volimo, čekamo, ćutimo, slušamo, radujemo se, hodamo ulicama naših gradova, penjemo se stepenicama do malih kancelarija i družimo se sa tastaturama i sporim računarskim sistemima, mi koji ne idemo na predizborne konvencije, koji ne slušamo predizborne govore, mi koji, sigurna sam, znamo šta hoćemo, a to ne pokazujemo, MI SMO VEĆINA!
Vrijeme je da na izbore izađemo svi. Jer glasački listići neće stići mailom.
I kao što jedna od mnogih kampanja koje mi izmame osmijeh na lice kaže: Ako vam je dobro, onda ništa.
Meni nije dobro.
I ja ću da glasam. Pa nek ponište izbore zbog prevelikog broja nevažećih glasova. Mi, nevažeći, ćemo biti većina. Jer, svakako u ovakvoj državi naš glas i ne važi puno. Pa hajde da onda to i potvrdimo, po njihovim zakonima.
Hvala, i u zdravlje!