Tamo, u tu Bosnu, Anđa i Bred stigli su u strogoj tajnosti, koju su s lakoćom provalili i kolege Bosanci, iako je poznato da se u humanitarne akcije na ovom medijskom prostoru obavezno ide samo u strogoj javnosti. Suvlasnici potomstva formiranog po reklami za „Beneton“, Anđa i Bred, dakle, negde su saznali da je u Bosni bio rat i da tamo 15 godina kasnije žive neke izbeglice. Bili su u Rimu pa su skoknuli do obližnjeg Goražda. I sve je ispalo baš lepo. Dirljivo. Ko holivudski film B produkcije. Jedino je greota što Anđa i Bred nisu usvojili Milorada Dodika, kad su već u prolazu.
Da li ste ikada čuli da je Svetlana Ražnatović alijas Ceca obišla neki izbeglički kamp? Gde bi njena pojava izazvala veću radost nego da se pojavi Ban Ki Mun („nismo znali ko je onaj Japanac, ali lep je ko slika, i mnogo dobar čoek. Kinezi su naša braća“). Razlozi za njenu posetu bilo kom izbegličkom kampu bili bi razumljiviji – S. Ražnatović, naime, tokom rata u Bosni nije glumila Laru Kroft, nego je imala daleko težu ulogu – glumila je Cecu Veličković. Veoma pozitivan lik srpske B produkcije. I onda je Ceca dočekala 5. oktobar, dan kada se ushićena do viklera, u studiju Studija B pojavila čak i Vesna Zmijanac da zdušno podrži demokratske promene. Već tada, petog oktobra uveče, na Studiju B, ta revolucija je delovala sumnjivo. Izvinte, molim vas, po kom osnovu svaki slučajni prolaznik slavi demokratske promene u Srbiji?, pitao se svaki od suzavca rasplakani fajter za demokratiju.
Ceca je podršku davala suptilnije. Osim što je presekla crvenu vrpcu na ulazu u tabloid s čijih se naslovnih strana nije skidala godinama, pa su svi mislili da je u pitanju plaćena reklama za međunarodnu deceniju dojenja, Svetlana R. pevala je na priredbama svakakvog tipa – od privatnih, preko državnih, uglavnom, njen put od Tolstojeve do Johana Kristofa Fridriha fon Šilera nije bio skopčan sa čitanjem ruskih pisaca i nemačkih pesnika, ona je samo htela da slučajno ne završi u nekakvom izbegličkom kampu odbačenih kreatura iz devedesetih, gde bi je jednog lepog dana obišli Anđa & Bred ili iskopala Lara Kroft, istaknuta arheološkinja.
Šta se u međuvremenu dešava? Pošto je impozantan objekat u ulici velikog nemačkog pesnika srušen, a impozantan političar iz vremena državnih proslava Srpske nove godine s podriskivanjem – demokratski smenjen – Svetlana Ražnatović je u međuvremenu počela da piše. Šta piše? Piše uglavnom tužbe, veoma cenjen literarni žanr. A kad ne piše tužbe, piše žalbe. Tužbe piše kad u nekim novinama pročita nešto što o njoj ne stvara sliku srpske Lare Kroft, avangardne avanturistkinje devedesetih godina. Žalbe piše kad se umori od tužbi, to je nekako opušta, posebno kad vidi kako Džajića sprovode dva pozornika, peške, dok ona bezbrižno kreira u letnjikovcu na Kipru, gde boravi uvek kad doživi „emotivni brodolom“ ili kad se na televiziji pojavi šarmantni Tomo Zorić, ili neki sličan, i umesto novog koncerta, najavi novu dvadeset šestu po redu dopunu istrage u slučaju „Obilići, golmani i ostali“.
Najnovija tužba iz sabranih dela S. Ražnatović odnosi se na jedan ovdašnji tabloid, a karakteristična je po neobičnoj podudarnosti – isti taj tabloid S. Ražnatović je otvorila hirurški, makazama, u sred demokratije. Ako se sećate trećeg pasusa, bila je u pitanju crvena vrpca i početak svetske dekade dojenja. I pošto u ljubavi i rektalnom alpinizmu nema zakonomernosti, jelte, desilo se da ista osoba, računajući da sve što otvoriš moraš kad-tad i da zatvoriš, traži da joj taj isti časopis plati 30 miliona dinara odštete zato što je preneo nekakvu mudru izreku Radmila Bogdanovića, jedinog ministra policije iz devedesetih godina koji se u međuvremenu nije ubio. Savest mu je, dakle, čista.
Tabloid je na naslovnoj strani objavio: „Ceca hoće da nas zatvori“. Iako je nekih pet godina ranije objavio: „Ceca hoće da nas otvori“. A odmah zatim i sliku dotične tužibabe Cece sa makazama u rukama, sve je od početka do kraja ličilo na sitnu hiruršku intervenciju transplantacije nesvesti. Švester, dodajte mi mikrofon!
I koga u celoj toj španjolskoj seriji treba podržati? Anđu, naravno.
Tekst preuzet sa www.danas.rs