Nataknuću samo suvoparnu činjenicu: Elfride Jelinek, austrijska nobelovka, redovno se dotakne Bernhnarda ukazujući da možda najveći austrijski pisac svih vremena nije dobio prestižnu nagradu. Da se uvod ne pretvori u prozirno kič pisanje protkano poznatim imenima razjasniću otkud toliko interesovanje za nesuđenog nobelovca praćeno tlapnjom o nepravdi nad nenobelovcem. Ta nagrada zlata vredna uostalom bira nagrađene pravilom komedijanta slučaja, i to ne samo zato što je povedena političkim namerama, nego jer je nemoguće pri ikakvom nagrađivanju biti pravedan. Ali Bernhard zaslužuje i tu dosadnu tlapnju. Sa naših prostora, ja bih kukao nad nenobelovcem Krležom.
Elem, austrijski velikan koji bi i svoje velikanstvo podvrgnuo ismevanju, opsesivno se bavio mržnjom svoje zemlje. Lajtmotiv njegovih pisanija duboka je mržnja spram austrijanstva. Zapravo, poznatog mrzitelja nazvaće apsolutnim mizantropom oni kojima je radi sopstvenog reda u glavi potrebna prevaziđena podela na filantrope i mizantrope. Ako je mizantrop, onda je legitimni mizantrop. Legitmnost je stekao uobličenim pisanjem nesporne umetničke vrednosti. Iz sveukupnog mrziteljstva (npr. muzejske posetioce naziva glupake sa rancem punim divljenja, zato uvek idu onako pogrbljeno, snishodljivo, odvratno), sija mržnja prema sopstvenom. Austrijanci su, shodno tim tumačenjima, rođeni prikrivaoci zločina, geniji prerušavanja, najgenijalniji glumci, najzanimljiviji, ali najopasniji, tj. oni su apsolutno najopasnije političko biće. U glavi vam je slika Hitlera. Zanimljiv, u početku i prerušen, o opasnosti neću i da govorim. Klimate li glavom na izložena pojašnjenja obavezno nastavite čitati. Moram vas podsetiti na razloge moguće opravdanosti gorke apsolutizacije Hitlera na sve žive Austrijance, rođene i posle Hitlera. Prevashodno, nju izlaže i rastače čovek za kog je rastakanje i proučavanja uništavanje predmeta interesovanja mada se on istim zdušno bavi. Čovek, po pozivu i oceni umetnik, spreman da umetnost imenuje odvratnom i spasonosnom, odvratnom do povraćanja. Za njega je, kako i sam napisa, umetnost ništa drugo nego bespomoćni pokušaj da se vešto ustoličite na zemljinom šaru. E, taj demonter svoje priznate lažljive montaže, zavijen u nesudarajuće suprotnosti pomoću kojih objašnjava vlastite svetonazore, upozorava okolicu kako koliko god Austrijanca smatrali zanimljivim i jedinstvenim u vrsti ne smemo da ga pustimo za političko kormilo jer je taj prostački nacista ili stupidni katolik koji obavezno sve vodi u totalni bezdan.
Zamislite sada u ovom putovanju kroz mržnje kako neko iz naših redova nazove sve bh Srbe opasnim, ubalavljenim pesnicima patetičarima praznoslavnog pravoslavlja čijeg se vladanja treba plašiti s obzirom da smo se vrlo skoro hranili mitomanijom razbarušenog i neuspelog poete predsednika i nadrilekara. Ta javna ličnost, bez obzira na umetničku, naučnu ili neku drugu nošenu vrednotu, završila bi kao otpadak skrajnut u marginu. Te opservacije ne biste imali gde čuti, a i kada biste ih čuli, automatski vođeni inercijom suda većine, blatili biste istog kao ludaka ili trulog opozocionara, da ne kažem onu najčešću i neoriginalnu, zvali biste ga izdajnikom.
A ako je slučajno isti postao srećni izabranik slavljen i poštovan u svetu, lukava čaršija, željna veličanja sebe na konto drugih, išičitavala bi uvaženog onako kako joj godi ne mareći za gorke kritike. Ova naša evropska i svetska provincija već je uvežbana u tom poslu i uveren sam da sebi ne bi dozvolila, barem onaj zvanični deo, blamažu viđenu u Turskoj. Kada bismo mi iznedrili (već ovim patvorenim početkom rečenice otkrivam to familijarno, ogavno svojatanje vrednih) Orhana Pamuka danas, uspeli bismo izignorisati njegovo insistiranje na suočavanju sa bolnom, donekle i kolektivnom, krivicom zbog onih najvećih zločina. Pamuk tako potencira priznanje turskog genocida nad Jermenima. Ali našoj pretežnoj javnosti, predodređenoj u formiranju kursa većine, naročit napor i nije potreban jer ovde su se velikani uvek osećali samo komično, a ne i velikanski. Osećali su se i skučeno, fižički umanjeno, i preplašeni duhovnim i fizičkim nestajanjem bežali su u plodnije krajeve. Smotani što ostadoše uglavnom su zatvorili gubicu, jer kako veli Džoni Štulić, ona nije vredna zanata. I tako su autocenzurom sklopili pakt sa ušljivom većinom, a rezlutat dogovora je nikad javno istrešena gorčina do kraja. Doduše, tu Džoni savetuje nešto drugo. Ali gubica je u javnom prostoru kidanjem iznutra zatvorena.
Kvarljiva, ali uvek podobna većina u nas ispisala je nevidni, a rigidni pravilnik ponašanja. Naš javni prostor ne trpi vrisak, bes, beskrupulozni odgovor kritike na beskrupuloznosti. Primerice, ja bih zaželeo veliki javni prostor jednom od mojih omiljenih srpskih savremenih pisaca Vladimiru Pištalu dajući mu priliku da javno sablazni mnoge, kroz različite forme objašnjavanja, zaključkom kako je možda naš tragizam u onom olakom prelasku mitomanskog rečnika na svakodnevna brbljanja što se praktikuje i na sahranama bližnjih. Iz Milenijuma u Beogradu, ova Pištalova slika junačnih mitomana upetljanih u uobičajeno nakon neubičajenog, a to bi trebala da bude mitsko, urezala mi se u pamćenje. Uzgred budi rečeno, Pištalo ne živi u skučenim zidovima ozidanog dela Evrope.
Svi potencijalni srpski, hrvatski, bošnjački Bernhardi biće onemogućeni i horskim jedinstvom pobeđeni upornim nipodaštavanjem u cilju očuvanja zajednice. U Srbiji je idiotskim deobama svemu prekritičnom nalepljena zemlja porekla naziva: Druga Srbija. Ličiš li na drugosrbijance gubiš ugled, a ako si među njima, ponašajući se kako bi Prva Srbija želela, neodmereno si slavljen od Druge i na kraju odbačen saopštiš li kako veruješ u postojanje mnogo više Srbija od dve. Pojedini autori slabićki su se ugnezdili u Drugu ili Prvu Srbiju, i usled prisutnog antagonizma u javnosti, uvaljani u blatu zajednički su izgubili na kredibilitetu stvorivši iz tog bućkuriša uzajamno nečitanje, neslušanje. Malo ko će pročitati odlične političke portrete savremenika istoričarke Latinke Perović bez jakih predubeđenja ostajuću u mraku ideološke postavke, a isto će tako i malo ko bez ideološke džangrizavosti čitati nadahnutog pesnika Matiju Bećkovića.
U Republici Srpskoj pak napadi na srpsko doživeće se, bez ustezanja, izdajnički. Gnjaviš li previše zagovarajući odvojenost od crkve diraš u pravi osinjak ne shvatajući koliko je klerikalan manji enitet BiH. Npr., državni organi srednjovekovno slave krsne slave! No, odmah će se ućutkati sporno zakeralo žalopojkom o klerikalnost susednih skupina iz iste države. Tuđa nesređenost opravdava moju. (sic!) Ako bi Srpska kojom greškom dobila javnog intelektualca obnarodovanih pozivanja na sučeljavanje sa zločinima činjenim u njeno ime (Srebrenica) odgovor bi se sastojao u dokumentaristički izloženom navođenju zločina činjenim u hrvatsko ili bošnjačko ime (Bratunac). Potom bi lavinom uzvika ugušila bernhardovski glas spreman da ukaže kako iz najboljih namera oštri kritičarsku oštricu nad svojim parčetom zemlje ili zemljom.
Ipak, Balkan najviše voli patetiku i otud je njegov doživljaj nepatetičnog obična patetika. On volšebno uspeva nepatetično čitajući, gledajući, posmatrajući učiniti patetičnim. Evo, domoljublje ili rodoljublje ekskluzivno je pravo Šantića ili Dučića, čitanih jednostrano, a pojavi li se djavo u vidu Bernharda, koji se bavi svojom zemljom kroz mržnju, uništi ga, kičmu mu slomi, vidokrug suzi, prostor delanja smanji. Vitalnost mu oduzmi onako kako je Andrićev Travnik pokušao mlađanom Defoseu. Srpsko-hrvatsko-bošnjačka glupost nesposobna je za dijalektički podvig o mržnji koja je zapravo ljubav. Austrija je putem Berhnarda skinula lance odurnog provincijskog shvativši kako nečija mržnja, čiji tempo mnogi nisu u stanju da prate, pokazuje se postignutim ljubavlju koja zadužuje.
Čini mi se kako mi nismo dovoljno prisebni sa mirnoćom slušati o sebi kao o podmuklicama, oportunističkom smeću, najopasnijem evropskom političkom biću koje se varvarski srozalo na kraju prošlog stoleća. U bosanskom ambijentu aksiom je da je to nemoguće. Otužan je primer bošnjačkog društva, usamljenog usled izdeljenosti, koje verovatno zadugo neće vrednovati Aliju Izetbegovića drugačije od čudovišne i ulepšane konstrukcije – otac nacije. Dok hrvatsko društvo trulo spaja sve razlike ujediniteljska oda domovinskom ratu. Opevana istina se ne dotiče, sem u iznimnim izletima pobegulja.
Ne mogu, a da ne citiram za rastanak još jedared Tomasa Bernharda: Kuda god pogledali po ovoj zemlji, naš pogled upada u gnojne jame smešnog.
I, naravno, Bernhard me majstorski prevazilazi oksimoronskom lepotom zbijenom u omanjoj rečenici poručivši mi: Mali, manje trabunjaj!
Ne zaboravite, svoju zemlju možete voleti mržnjom. Nije na odmet setiti se tog naravoučenija.