Svetlana Polak, poetesa, pisac,majka. Žena koja čvrsto stoji na svojim nogama,koja se oslanja samo na sebe, i koja svojim talentom i sadržajem svojih knjiga motiviše ljude da se bore u životu. Ima smisao za humor, često ga koristi u pisanju i svakodnevnom životu , i kada je najteže ona ima snage da piše novi roman . Sa nama danas razgovara o pisanju, ljubavi, knjigama, čitaocima i planovima.
Kako si počela da pišeš i šta je bilo presudno za objavu tvoje prve knjige ?
Pišem od malena, zapravo sastavljala sam pesmice i pre nego sam naučila da čitam i pišem. To mi je bilo nekako prirodno poigravanje, od nebesa dato, prva nagrada mi je bila pesnička štafeta 1978. I na nju sam naročito ponosna. Prvu knjigu sam objavila 2008.godine iako je bila napisana 2002.godine. Doduše pisana je isprva kao scenario i onda sam tu svoju strast, ljubav i profesiju zanemarila godinama. Između dva posla i odgajanja deteta, jednostavno vremena nije bilo. . Prvi roman je neka vrsta hronike svih onih loših stvari koje smo mogli videti i čuti kao klinci, koje su nas zadesile devedesetih na našu žalost. Iskreno, digla sam ruke, ne od pisanja ali nikada mi nije padalo na pamet da ću objavljivati. Kad sam se 2007. godine vratila iz Amerike, desio mi se peh i morala sam da ležim šest meseci i naravno dosađujem. Tada sam se malo intezivnije bacila na pisanje i uz podršku prijatelja usudilaa se da uobličim svoj scenario u neku vrstu pikarskog romana i da ga objavim. Taj prvi roman je zapravo prošao mnogo bolje nego što sam smela da očekujem ali nikakvih promocija, reklama, niti cirkusa nije bilo, jednostavno, prošao je dobro, cenim, jer me mnogi čitaoci i dan danas pitaju kada će drugi deo.
Koliko ti je trebalo da shvatiš da će tvoja karijera krenuti u pravcu pisanja ? Da li si vladala nad svojim talentom ili je on vladao nad tobom?
Nisam to dugo vremena mogla da shvatim, i danas mi zvuči prenaduvano i pretenciozno da kažem za sebe da sam pisac. Ali pisanje je nešto što voliš ili ne voliš, umeš ili ne umeš, dato ti je ili ne a pri svemu tome je dobro što normalan čovek neće zaslugu pripisati sebi. To je široki spektar, opažanja, uskladištenih sećanja ko zna od kada i energije koja nas obuzima u pojedinim trenucima. Nakon svake knjige, pomirim se sa Bogom, zahvalim i živim kao da ni jednu više neću napisati. A onda dođe samo. Tako da je odgovor na sledeće pitanje, talenat definitivno vlada i gospodari nada mnom. Ja sam samo dobar i disciplinovani sluga koji ispoštuje do maksimuma svog gospodara. Sve je to po malo uvrnuto, bar kod mene. Teme, na primer. Sve moje knjige žanrovski su različite, način na koji mi dolaze ideje je spektakularan. Razmišljam recimo o pijaci ili se šetam među tezgama i uzimam kao pod komandom olovku i pišem nacrte o nekakvoj istorijskoj fikciji.
Da li si se bavila pisanjem kada si bila dete,sećaš li se tvoje nastavnice,profesorke srpskog jezika iz škole,sastava,domaćih zadataka,pismenih zadataka,kakve si ocene dobijala i da li se nečim moglo nagovestiti da ćeš pisati kasnije kad si odrasla?
Kako da ne. Pisala sam kao luda. Moje igračke su bile knjige na starom tavanu i odatle je sve počelo. Tri žene u mom životu sa odredile čini mi se kako mene, tako i moje tretiranje izražavanja kroz pisanja. Mnogo sam im zahvalna i često ih se setim.. Dragica Milenković , nastavnica iz osnovne škole koja me je neverovatno podržavala i stalno mi zadavala nekakve knjige koje bih morala da objašnjavam. Zatim Olja Krunic, profesorka iz trinaeste gimnazije koja je bila neverovatno stroga, naročito ako bi prepoznala talenat. Znala je da me juri oko škole samo da bi odradila pismeni. I naravno Dragana Bosković, dramaturg pod čijim su patronatom bili budući dramaturzi i koja je nadgledala pisanje mog prijemnog. Ona mi je prorekla karijeru pisca sa takvom sigurnošću nakon napisanog scenarija da više nikada nisam posumnjala u sebe. Mislim, jesam (nemoguće je ne sumnjati) ali često se iskreno pitam, kako je ona to sa takvom preciznošću mogla da zna. Bila sam osrednji đak, od dobrog, vrlo dobrog do odličnog i nisam bila preterano mirno dete ali kad se radilo u to vreme o srpskohrvatskom, moje mesto je bilo nedodirljivo.
Šta je lakše pisati poeziju ili prozu,šta ti više leži ?
Poezija je moja prva ljubav i ako ćemo za iskreno uvek sve krene od nje. Poezija je duševno stanje, sitan vez duše i tananih osećaja, proza, hteli ili ne vremenom pređe u zanat. U mom slučaju poezija mi samo pomaže kada pišem prozu i ona tu zaista može da pomogne ali proza poeziji retko može da zatreba.
Imaš li svoj omiljeni lik koji si stvorila i da li taj lik ima veze sa realnim životom,u smislu da li ima veze sa tobom,nekim koga si poznavala,srela u životu možda ?
Draga mi je Janika, junakinja prvog romana jer ona može biti bilo koja devojka iz komšiluka. Ipak najdraži lik tek stvaram u novoj knjizi, ona nema nikakve veze ni sa mnom, niti ikakvim realnim životom. Ali kako se knjiga bliži kraju sve češće se upravo pitam, da li bi takva urbana gerla potekla iz ponora mogla da postoji? I definitivno nju bih izdvojila po karakteristikama, osobinama i samoj njenoj svrsi.
Pisanje donosi pored uspeha i nova prijateljstva,druženja sa osobama koje su slične tebi,koliko je pisanje izvršilo uticaj i promenu na tvoj lični život?
Ja sam povučena i stidljiva osoba mada ne ostavljam takav utisak. Upoznala sam divne ljude ali nisam redovan posetilac promocija i sličnih događaja, naročito ne onih pomodarskih kakvih je kod nas sve više… Samo bavljenje pisanjem donelo mi je dugotrajna prijateljstva i što je još važnije, kvalitetna ali samo pisanje nije izvršilo naročitu promenu na meni, takva sam bila i ranije.
Ljubav tema ili vodič ? Ili nešto sasvim treće?
Najteže mi je pisati o ljubavi, imam problem čak i sa ljubavnim scenama. Namenski sam uradila jednu zbirku ljubavne poezije da bih proburazila taj svoj nedostatak. Na mene se lepe nekako socijalne teme, tako je bar bilo do poslednje knjige. Čini mi se da sam sada prešla u neku novu literalnu dimenziju ali opet ljubav nije ni tema, ni vodič, mada je ima naravno. Nemoguće je kao sastavni deo života da se ne umeša.
Gde nalaziš ili kako nalaziš inspiraciju?
To je nekako najčudnije. Inspiracija sama dođe. Nikada nisam razmišljala o čemu da pišem. Kao u nekom sf filmu ruka polazi za olovkom i kreće novi svet, novi život a da nikada nisam o njemu razmišljala. Mada, ima momenata kada se kroz poeziju ispraznim, dam duši na volju i tada se isto iznenadim. Svašta mi čuvamo u sebi a da toga nismo svesni.
Kako je došlo do toga da objaviš roman u Americi,da li je isti objavljen i kod nas?
Dosta vremena sam provela tamo i nekako se prirodno to nametnulo, tim pre što tema jeste bila više za taj, širi auditorijum čitalački. Nije da je nisam ponudila I ovde ali niko nije bio zainteresovan, osim naravno onih varijanti da se može šta se hoće ako imaš dovoljno novca. Kad pišeš roman od dve stotine strana to ti je nekako ‘’ajde, što da ne?’’ ali moj roman ima oko četiri stotine strana i nastavak od isto toliko i nisam želela posle nekoliko godina pisanja, jer dugo sam ga radila i osam knjiga da plaćam ovde izdavača koji bi mi dao ime koje mogu i sama sebi da dam i kutiju mojih knjiga stavio u neki podrum ili magacin. Ne žalim se, daleko od toga, samo mislim da sam u godinama i poziciji kada mogu da donesem najbolje odluke za svoj rad.
Da li si imala promociju u Americi,kakve su tvoje obaveze prema izdavaču i kakve su njihove obaveze prema tebi,koliko je izdavaštvo drugačije nego kod nas?
Nisam imala promociju u Americi i oni sasvim drugačije rade. Tamo prvo mora da se knjiga rasproda u dobrom tiražu da bi ti upriličili marketinški prostor i promociju. Oni ti šalju naravno sve događaje na kojima je poželjno da se pojaviš da bi mogao da se upoznaš sa producentima, scenaristima ili režiserima ali sama prodaja knjiga ide za sebe. Ja sam potpisala ugovor na tri godine u Indijani (Bloomington) i njihova je obaveza da pokriju svo moguće tržište koje im je dostupno i zainteresovano i da mi daju na svaka četiri meseca izveštaj o prodaji knjige.. Moja obaveza je da ni sa kim za te tri godine ne potpisujem ugovor. Sve je nekako drugačije. Tamo za svaki segment dogovora mora da postoji tvoj potpis, način na koji se tekst redukuje je fascinantan, čak i marketinški deo moraš da odobriš i potpišeš svaki list, predlog ili pitanje… Funkcionišete kao tim i to je lepo a najlepše je kad na primer vidiš da ti je knjiga na tržištu recimo u Japanu. Pribave ti spisak televizija i ostalih oglašivača i sam možeš da biraš uz njihovog konsultanta, naravno. Moje prvo gostovanje je zakazano za maj ove godine.
Koliko ti znače nagrade i priznanja?
Znače naravno ali ne preterano. Rekoh već da sam poprilično stidljiva a kad treba da primim neko priznanje ili nagradu smotam se kao neki maleni đak. Nagrade moraju i imaju funkciju da te nagrade ali i obavežu na nešto još ozbiljnije i bolje Poprilično sam opuštena, nisam karijerirsta i nisam postala pisac ni iz inata, niti besa: moje mišljenje je da te stiže ono što treba, tako da shodno tome imam vrlo ležeran stav.
Da li dobijaš povratne informacije od čitalaca ,njihove utiske i na koji način komuniciraš sa svojom publikom?
Dobijam i družim se sa čitaocima. Nemam onaj stav, ja sam sad kao napisala knjigu pa sam nedodirljiva. Volim da razgovaram sa ljudima i čak i ako neko poznanstvo ode dalje od zvaničnog to mi prija. Imam sajt, blogove, fejs, tviter….ko god želi da se druži sa mnom, od mene ima pruženu ruku. Promocije gledam da budu ne previše konvencionalne, ne volim zategnute atmosfere, volim da se druži i da postoji dobra. Zdrava interakcija.
Šta sada radiš ? Da li pišeš,planiraš da pišeš,imaš li u planu neku novu knjigu ?
Imam dve. Jedna je nastavak objavljene knjige u Americi ali u međuvremenu iskočila je jedna neverovatna tema i knjiga koja puno obećava, koja je meni nepoznati žanr, ali me je skroz obuzela, koju pišem kao u transu i nju završavam. Nakon toga vraćam se na nastavak.
Šta bi savetovala mlade ljude koji žele da se bave pisanjem,kako da krenu ?
Samo da nikada ne odustaju od svojih snova. Ako nešto znaju da rade i prepoznaju to u sebi, mogu napraviti čitavi krug zarad sticaja okolnosti, nemogućnosti ali će se na kraju naći upravo tamo gde treba i to uvek treba da očekuju. Tu nema greške. I naravno dok možda i tapkaju u mestu, nikako da ne zapostave talenat i veštine, kad im se ne da da nešto završe, nek se prepuste, sve dođe baš kad treba mada se nama često tako ne čini. Sanjajte, svi smo mi satkani od snova i na kraju postajemo oni. Snovi.