U zemlji slijepaca, jednooki vladaju. Kod nas je obrnuto. Obrni-okreni, iz svoje se kože ne može. Kože su nam tijesne, ali zato nisu kožni novčanici. Niti će uskoro biti. Biti ili ne biti, ako je pitanje sad… bolje da prećutim. Ko ćuti taj i odobrava. Odobravam neophodnost, ali ne i sveopštu krađu. Ko krade na izborima, krašće i nakon njih, to je više stvar navike. Oni navikli da imaju, a mi da kukamo. Uprkos tome, kuka i motika miruju, jer nema ko da ih podigne. Dižemo se svako jutro mrzovoljni, ali nam se noću ne diže /kažu da je moguće zbog stresa/. Strešće neko nekad valjda i one sa najviših grana. Razgranali su svoje pipke na sve strane. Strana nam je sreća, samo znamo za muku. Muku muče mučenici, ali junački – bez glasa. Na kraju opet – muk!