Vladislav Petković Dis: Pijanstvo

Ne marim da pijem, al’ sam pijan često

U graji, bez druga, sam, kraj pune čaše,

Zaboravim zemlju, zaboravim mesto

Na kome se jadi i poroci zbraše.

Ne marim da pijem. Al’ kad priđe tako

Svet mojih radosti, umoran, i moli

Za mir, za spasenje, za smrt ili pak’o

Ja se svemu smejem pa me sve i boli.

I pritisne očaj, sam, bez moje volje,

Ceo jedan život, i njime se kreće;

Uzvik ga prolama: Neće biti bolje,

Nikad, nikad bolje, nikad biti neće.

I ja žalim sebe. Meni nije dano

Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,

Oči plave, tople kao leto rano,

Život u svetlosti bez mraka i studi.

I želeći da se zaklonim od srama

Pijem, i zaželim da sam pijan dovek;

Tad ne vidim porok, društvo gde je čama,

Tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek.