Rasprave koje se vode o pravu na abortus dele se u dva tabora. Prvi u
središte stavlja moralno-religijski argument o ličnosti fetusa i
njegovom pravu na život, drugi naglašava autonomiju žene da donese
odluku o vlastitom telu i o njegovoj specifičnoj sposobnosti da
zatrudni. Rasprave o ličnosti fetusa stavljaju potencijalni život
nerođenog čoveka ispred stvarnog života žene, postojeće osobe koja će,
ako fetus ugleda svetlost dana, postati njegova majka. Rasprave o
ličnosti žene potcrtavaju da žena – ljudsko biće koje ima telesni
kapacitet da nosi plod i rodi – mora da se vrednuje više od puke
nosilje, te da će od kvaliteta njenog života tokom trudnoće i posle nje
zavisiti i kvalitet potencijalnog novog života koji će iz njene utrobe
izaći.
Pravo na abortus je u istoriji prava jedno od novijih
ljudskih prava. Ono je ljudsko uprkos tome što se ne odnosi na sve, već
samo na one ljude čije je telo u stanju da učini nešto više od
drugih ljudskih tela. Da je, kojim slučajem, muško telo sposobno da
rađa, abortus bi odavno bio fundamentalno pravo. Takođe, ono je pravo u
meri u kojoj su razne telesne mogućnosti – kretanja, okupljanja,
slobodnog izražavanja, rada i udruživanja – regulisane u prava koja se
danas trudimo da ne osporavamo. Ona tela koja pored sposobnosti da se
kreću, govore i rade zajedno, imaju i dodatnu sposobnost da začnu i
rode, moraju imati i određena prava koja tu sposobnost i mogućnost
čuvaju i štite.
Tužna je činjenica da ženska tela kroz istoriju
nisu vrednovana jednako kao muška. Muškarci su paradigmatični ljudi,
žene „manjkavi“, „manje“ ljudi (homme manque, lesser man).
U liberalnoj tradiciji, muškarci su dugo bili nosioci prava i
privatnosti, a žene puki deo njegove privatnosti. U postrevolucionarnom
svetu, muškarci su postali slobodni i jednaki „po prirodi“, a žene su
„po prirodi“ ostale nejednake, i upravo ih je njihovo telo osuđivalo na
taj položaj. Žensko telo se smatralo sredstvom, oruđem za prenos imena i
loze, za proizvodnju radne snage, sredstvom koje uvek pripada nekom
drugom, nikada ženi samoj. Najzad, i samo to oruđe obezvređivano je, kao
što se i danas obezvređuje kada se potencijalni stavlja ispred stvarnog
života. Ne zaboravimo da je u hrišćanskoj tradiciji čin krštenja
surogat-rođenje – umesto nečiste majke, svešteni očevi uvode iznova
novorođenče u život, spirajući svetom vodicom tragove telesnog rođenja
iz krvi i imenujući ga po ocu, ne po majci koja ga je u svet donela.
Pravo
na abortus je svakako neobičan način da se kaže da žene nisu sredstva,
da nisu alatke za reprodukciju. Imati pravo na prekid trudnoće znači
imati kontrolu nad sposobnošću sopstvenog tela. Tu kontrolu su, bez
sumnje, žene imale i u svim onim vremenima kada se pravna i stvarna
stvarnost nisu poklapale, kada je samo na njima bilo da upravljaju
plodnošću, što su bezbrojne žene platile glavom. Priznato pravo na
kontrolu je, međutim, nešto više: ono nam kaže da smo sagledane kao
celovita ljudska bića koja su u mogućnostima jednaka uprkos razlici među
našim telima. Ono nam kaže da žene nisu „manjkavi“ ljudi, već da se
ljudskost razlikuje i da zahteva drugačije uslove da se razvija, te da
jednakost nije puko slovo na papiru već da traži da se sva tela vrednuju
zbog onoga što mogu. Pravo na abortus je, najzad, osnažujuće pravo, jer
nas podstiče da insistiramo na tome da se stvarnost menja u pravcu u
kojem nijedna žena neće nikada morati da posegne za ovim zahvatom. U toj
stvarnosti postojaće dostupno i rano seksualno obrazovanje, bezbedna i
besplatna kontracepcija na čijem se unapređenju stalno i predano radi,
zajemčeno roditeljsko odsustvo i temeljna zdravstvena nega majki i
novorođenčadi. U toj stvarnosti, nijedno telo neće biti sredstvo za
drugog, seksualni čin – jedini čin u kojem do neželjene trudnoće uopšte
može doći – vodiće željenim trudnoćama, a proizvod trudnoće biće na
radost onih koji su se u taj najvažniji životni poziv upustili. Takođe, u
tom svetu muškarci neće voditi bitke protiv abortusa, okrivljujući žene
za ubistvo, već će naučiti da dele odgovornost za svetost života, uvek i
u svakoj prilici.
Nema te žene koja bi umesto u frizerski salon
ili u biblioteku radije skoknula na kiretažu. Ako pravo na abortus ne
postoji, ako se ukine, kiretaža neće nestati. Samo će umesto hirurške
postati, ponovo, ko-zna-kakva procedura u ko-zna-kakvim
uslovima. Za one koje će to sebi moći da priušte, ostaće hirurški zahvat
koji se obavlja u drugoj zemlji u kojoj je pobačaj (i dalje) zakonit.
Ukidanjem prava na abortus ljudski život neće biti ništa svetiji no što
je danas, ili što je bio juče. Samo će jedan deo čovečanstva biti vraćen
unazad, u vreme kada su žene bile manjkavi ljudi i kada je njihovo
telo, umesto da se zbilja vrednuje kao ono koje daje život, bilo puki
relej, sud koji ne služi ničemu drugom do da se u njega nešto ulije i iz
njega nešto izlije.