Tridesetog aprila 1966. godine, negde
oko ručka, Ričard Farina sedeo je u kafe-knjižari u Karmelu,
Kalifornija, i potpisivao svoj roman ”Been Down So Long It Looks Like
Up To Me”, koji je izdat samo dva dana pre toga.
Nebo je bilo plavo i bez oblaka, onako
kako to ume da bude samo u Kaliforniji. Dvadesetdevetogodišnji Farina
organizovao je rođendansku zabavu iznenađenja za svoju osam godina mlađu
suprugu Mimi, sestru Džoan Baez. Ispisivao je bezbroj autograma na
stranici sa posvetom koja je glasila: ”Ova je za Mimi”.
Malo posle sedam sati uveče, Ričard
Farina bio je mrtav. Motociklistička nesreća na krivudavom putu Karmel
Valija odnela je život umetnika koji je bio na vrhuncu snage, na samom
početku svoje karijere.
Ričard Farina rođen je u 1937. godine u
Bruklinu, Nju Jork. Otac mu je bio kubanskog porekla, majka irskog.
Studirao je na Univerzitetu Kornel – delio je sobu sa Tomasom Pinčonom –
i nakon što je napustio Kornel 1959. godine, postao je nerazdvojni deo
folk scene Grinič Vilidža koja je bila u povoju, sprijateljivši se sa
Bobom Dilanom, a preko njega je upoznao Džoan Baez i njenu sestru Mimi,
sa kojom se oženio 1963. godine kada je Mimi imala samo 17 godina.
Farina i Mimi preselili su se u jednu
kućicu u Karmelu i zajedno stvarali divnu muziku – pisali su pesme na
gitari i dulcimeru i izdali dva albuma 1965. godine, ”Celebrations for a
Grey Day” i ”Reflections in a Crystal Wind”. Ako znate neku njihovu
pesmu, to je verovatno ”Pack Up Your Sorrows”, koju su nakon njih
snimili Džoan Baez, Džoni Keš, Džudi Kolins.
Na poleđini njegove knjige piše: ”Kada
je imao 18 godina, radio je sa članovima Irske republikanske armije, ali
je nakon toga morao da napusti zemlju. Slična situacija desila se i na
Kubi koju je posetio u vreme dok je Fidel Kastro i dalje bio u planinama
i ponovo nakon toga tokom strašnih borbi u Santa Klari, kao i dok je
revolucionarna vojska ulazila u Havanu.”
Više informacija o Farini bilo je teško
naći u vremenu kad nije bilo interneta. Svi oni koji su želeli da
saznaju nešto više o njemu, morali su da se zadovolje knjigom. Ali,
kakva je to knjiga… Učinili bismo joj nepravdu ako bismo je nazvali
najfinijom knjigom koja je ikada napisana u američkom univerzitetskom
kampusu. Ona premošćava jaz između bitnika i hipika i studentskih
protesta obojenih politikom, bavi se drogom, seksom i marifetlucima u
kampusu, sa dahom košmarnog magijskog realizma i nadvijenim senkama
Vijetnama. U srcu knjige nalazi se Gnosos Papadopulis, moderni Odisej
sagrađen na mitu i glasinama.
Nije napisano mnogo knjiga o Ričardu
Farini, ali čak i kada bi ih bilo hiljadu, najbolja bi i dalje bila
”Positively 4th Street” Dejvida Hajdua, koja spaja narative Boba
Dilana, Džoan Baez, Mimi i Ričarda Farine. O knjizi ”Been Down So
Long” kaže: ”Izuzetna je. To je prvorazredni roman, dinamičan,
maštovit, snažan. Pomalo liči na Pinčona.”
”Farina je imao džejmsdinovsku auru
mističnosti oko sebe”, kaže Hajdu. ”Bio je neviđeno opušten, a to nije
za potcenjivanje. Zbog toga je naginjao ka muzici… jer tamo se
dešavala akcija. Samo i jedino zahvaljujući volji, postao je prokleto
dobar tekstopisac. Uzmite, na primer, ”Hard Lovin’ Loser”… To bi
mogao biti manifest kvaliteta posleratnih tekstopisaca. Bio je
podjednako dobar kao i Geršvin, Kol Porter, kao bilo ko drugi.”
Farina je, kaže Hajdu, bio odlučan u
nameri da uspe i postane poznat. Upravo je zbog toga od sebe pažljivo
stvorio mitskog junaka. ”Smišljao je fantastične priče o svom životu.
Stvorio je drugu osobu, u njemu biste mogli videti merkurovski identitet
koje smo tako često viđali u umetnicima poput Dejvida Bouvija, Madone
ili Lejdi Gage.”
Prema Hajduu, priče o IRA i Kastru bile
su samo deo tog identiteta. ”Intervjuisao sam porodicu kod koje je on
odseo u Irskoj. Bio je samo tiho dete, nije radio ništa slično tome. I
jednostavno, bio je isuviše mali da bi se borio u planinama sa
Kastrom.”
Pola veka nakon njegove smrti, ostala je
samo šačica ljudi koji su Farinu poznavali lično. Jedna od njih je i
folk pevačica Džudi Kolins koja mu je bila jako bliska. ”Prvi put sam
ga videla 1960. godine na folk festivalu blizu Nju Hejvena. U to vreme
je bio u braku sa svojom prvom suprugom Kerolin Hester. Okupirao je svu
moju pažnju i otpevao mi dve ili tri pesme. Bilo je jednostavno
blistavo.”
Seća se Farine kao ”veoma dramatičnog,
veoma plahovitog”. Kolinsova kaže: ”U jednom trenutku sam prolazila
kroz veoma težak period u životu kada sam morala da se borim za
starateljstvo nad svojim sinom. Dik je bio spreman za borbu zajedno sa
mnom, davao mi je podstrek.”
Pisala je pesme sa Farinom i Mimi.
”Bili su očaravajući zajedno”, priseća se. Upravo su ga ta
plahovitost, taj nagoveštaj dramatičnosti, nagnali da sedne na crvenog
harli dejvidsona koji je pripadao Viliju Hindsu, prijatelju prijatelja
kojeg je Farina jedva znao, ali koji je pristao da provoza živahnog
pisca.
Kada je pisao svoju knjigu, Dejvid Hajdu
je odveo Mimi (umrla je od kancera 2011. godine) natrag na onaj
krivudavi put gde je Hinds izgubio kontrolu nad motorom, a Farina,
nemajući iskustva u vožnji, nije znao da treba da se nagne u krivini i
tako doprineo da izgube ravnotežu na harliju i udare u ogradu od
bodljikave žice. Hinds je preživeo, mada je bio opasno povređen; Farina
je umro na licu mesta.
Kolinsova kaže: ”Bila sam u Koloradu
kada sam čula vest. Njegova smrt je imala ogromni uticaj na mene.
Godinama sam ga sanjala posle toga. Odmah sam odletela u Karmel da vidim
Mimi, Džoan je bila na turneji u Engleskoj, pristigli su ostali
prijatelji i proveli smo nekoliko dana pre sahrane tešeći jedni druge i
trudeći se da se ne raspadnemo. Dik je bio poseban. Takva prijateljstva
ne ostvarujete često. On je bio nezamenjiv.”
Pored nekoliko novinarskih tekstova i
nekih kratkih priča, sve što nam je ostalo od Ričarda Farine jeste
njegova muzika i njegov jedini roman, objavljen samo dva dana pre
njegove smrti. Hajdu kaže: ”Ako pogledamo bilo koje važne pisce,
njihova prva knjiga je obično i njihova najbolja. Ali Farina je
obećavao, možemo sa razlogom da pretpostavimo da bi svaka sledeća knjiga
bila sve bolja.”
Kada su Tomasa Pinčona, koji nije dao
nijedan intervju godinama, niti se čak fotografisao, pitali da kaže
nešto o Farini i svemu što se dogodilo, samo je nakon dugog promišljanja
odgovorio: ”Sve što imam da kažem, rekao sam u tom predgovoru”. U
pitanju je predgovor knjizi ”Been Down So Long It Looks Like Up To
Me”.
U njemu, nakon prisećanja vremena koje
su on i Farina proveli zajedno u Kornelu, Pinčon piše o tome kako je čuo
vesti o nesreći u vestima dok je slušao jednu radio stanicu. Pozvao je
zajedničkog prijatelja iz Kornela i pričali su do kasno u noć. Čak i
tada, majstor priča kakav je bio, Ričard Farina posejao je zrno sumnje
među svojim prijateljima. Bez obzira na to što su znali da je vest o
smrti istinita, Farina je učinio da se zapitaju da li je stvarno umro
ili je to samo još jedna priča.
Izvor: Guardian/BKTV News