Viktoria, 32, opisila je rođenje svog prvog djeteta prošlog petka u bolničkom podzemnom skloništu u Kijevu:
Bio je to drugi dan rata. Bio sam jako nervozan – čuli smo eksplozije. Molila sam se da upoznam sina. Počela sam da čistim sve u kući, pripremam se za bebu, a čak i kada sam počela da osećam bol, nisam mogla da verujem da ću se poroditi tokom rata.
Ja i moj muž smo se plašili da se vozimo u bolnicu zbog eksplozija. Prvo smo morali da provedemo oko 30 minuta u redu da dobijemo benzin. Onda smo se vozili kroz Kijev i bio je prazan – nikad nisam video tako prazan grad. Čuli smo zvuk sirena. Bilo je strašno, kao na filmu, ali pokušavala sam da ostanem pozitivna.
Kad smo stigli, sva svjetla su bila ugašena jer se bolničko osoblje plašilo bombardovanja. Moj doktor nas je dočekao i odveo do veoma udobne i šarene sobe.
Ali dva sata kasnije čuli smo sirene. Bilo je jako glasno. Bilo je nestvarno gledati kroz prozor i vidjeti svu prekrasnu gotičku arhitekturu i čuti sirene. Dok sam bila trudna išla sam na časove joge, pripremala se za nežno porođaj, pohađala kurseve. Nisam mislila da će biti ovako-
Doktor je rekao da moramo u sklonište. Nastala je panika dok su ljudi žurili. Nisam mogla ni hlače da obučem jer je bilo previše bolno. Kada smo ušli u sklonište bili smo šokirani. Sagrađena je u sovjetsko vreme i nije održavana, bila je u ruševinama, veoma mokra i hladna.
Bili smo u maloj sobi bez ikakvih vrata, samo zavjesa za tuš koja nas je dijelila od glavne sobe u kojoj je bilo 50 ljudi. Nije bilo medicinske tehnologije, samo ginekološka stolica. Pokušavala da ne gledam prema tom dijelu u skloništu i nadala sam se da ću se uskoro vratiti u bolnicu.
Onda mi je pukao vodenjak. Moj doktor me je pogledao i rekao: „U redu, uradićemo to ovde, previše je opasno čekati.“ U tom trenutku nisam se plašila. Vjerovala sam svom doktoru – jedino što sam mislila bilo je da držim sina i da bol prestane.
Guardian