Avganistan – Poslednji put kada je Zahir Ahmad Zindani pomislio da može da vidi, imao je 17 godina i ležao je u bolničkom krevetu ranjen šrapnelima talibanske bombe.
Zatražio je ogledalo od lekara.
“Lekar mi je rekao: ‘Sine, nemaš oči, kako misliš da vidiš svoje oči”, prisetio se Zindano. “Podigao sam ruke da opipam oči – pretvorile su se u pepeo pošto su izgorele u vatri.”
To je bilo pre pet godina. Iako je zbog slepila bio prepun tuge, nešto drugo ga je dotuklo: njegova ljubav prema drugarici iz detinjstva bila je već dovoljno teška jer ga njena porodica nije smatrala dostojnim. Sada je sasvim sigurno nemoguća.
“Da sam izgubio oči a imao njenu ruku, bio bih srećan. Sada nemam ni oči ni nju”, rekao je on.
Zindani je jedan od pokretača marša za mir koji je stigao do Kabula, glavnog grada Avganistana, u junu posle gotovo 40-dnevnog prelaska 640 kilometara od juga zemlje po letnjoj vrelini i preko ratom razorene teritorije. Protestovao je zbog rata koji mu je do sada progutao oca, strica, sestru, oči i ljubav.
Zindani, koji sada ima 22 godine, nepismen je ali je pesnik. Kod kuće čuva 50 stranica svojih pesama koje je diktirao rodbini, uključujući i ove stihove:
“Čak i kada sam umro, oči mi se nisu zatvorile
Čekam te i zurim u vrata.”
Kada je imao sedam godina, njegova porodica živela je u Gerešku, u provinciji Helmand. Gajili su opijum, pšenicu i grožđe duž glavnog puta koji su koalicione snage koristile za snabdevanje jedinica koje su išle u tadašnju talibansku teritoriju.
Jednog dana, otac i stric su pripremali polja kako bi posejali luk, kada su nastradali u američkom bombardovanju, rekao je Zindani.
“Ništa od njih nismo našli, čak ni krv. Samo ogroman krater i prašinu”, rekao je on.
Njegov otac Gulam Vali imao je 29 godina kada je ubijen.
Posle vazdušnog napada, Zindanijeva porodica se preselila u Kandahar u blizini daljih rođaka koji su imali mladu ćerku. I ona je imala sedam godina i dvoje dece se zbližilo. Kada su se igrali žmurke, Zindani se namerno krio sa njom.
“Voleo sam kako priča, kako hoda, njen miris, sve u vezi sa njom”, rekao je on. “Kud god da bi otišla, i ja sam bio tamo. Nisam to planirao – samo bih se tu našao.”‘
Kako su se njih dvoje približavali jedno drugom, Zindani se sa preostalim članovima svoje porodice preselio u drugi deo grada, gde je postao šegrt u jednoj mehaničarskoj radnji. Ali svaki put kada je njegova majka išla u posetu rođacima, on bi krenuo s njom, samo da bi video devojku.
Kada je shvatio da je to ljubav? Kada su oboje imali 12 godina. Išli su do radnje.
“Sećam se da sam je uhvatio za ruku”, rekao je on. I ona je stisnula njegovu i onda su se oboje nasmejali.
Njena majka nije bila protiv njihove romanse, kaže Zindani.
“Šta god da je njena sudbina”, seća se da je rekla uz osmeh.
Ali to nije tipičan stav prema braku u Avganistanu i njen otac, koji je iz bogate porodice, nije smatrao da je on dovoljno dobar za njegovu ćerku.
Zindani je znao da ima jedan adut: devojčino srce. Ona ga je volela.
Ali to se sve promenilo kada je ostao bez očiju.
Noć pre, Zindani je rezervisao dve autobuske karte u Kandaharu. Pred zoru, on i njegova sestra Ahmadija (15) krenuli su u posetu rodbini u Heratu. Bili su bliski – ona je čuvala njegovu tajnu i često je prenosila poruke zaljubljenih.
Sedeli su u četvrtom redu, preko puta vozača, prisetio se on, kada je autobus naleteo na minu koju su postavili talibani. Seća se vatre i da su ili on ili Ahmadija dozivali majku.
Ona nije preživela.
“Kada smo stigli do bolnice, sećam se da sam je dozivao”, ispričao je Zindani. “Niko mi ništa nije rekao.”
Posle eksplozije, porodica njegove dragane jasno je stavila do znanja da se protivi braku. Ne samo da je iz druge provincije i plemena, već je sada slep i ne može da izdržava porodicu. Udali su je i ona sada ima bebu, kaže.
Zindani kaže da i dalje ponekad priča sa njom, tajno, preko telefona.
Slike nisu prošlost za Zindanija. One rastu i drže ga zaposlenim.
“U mom umu, na mestu sam gde nema nikog. Šetam sam sa sobom. Počnem sa jednom pesmom i idem do kraja druge”, rekao je Zindani. “Bilo je trenutaka kada je u mojoj mašti ona bila moja i mi smo bili negde daleko.”
Ćuti na trenutak.
“Onda, kao što kažu, ‘Podignem glavu i nema ničega’.”
Nije siguran da li je bolje voleti nesrećno ili ne voleti uopšte.
“Nisam došao do odgovora”, kaže.
© 2018 The New York Times
Izvor Nedeljnik