Imam 93 godine i dok se ekstremizam širi Evropom, bojim se da smo osuđeni da ponovimo greške koje su stvorile Holokaust, piše Stanislav Aronson u autorskom tekstu za Gardijan u kojem je želeo da osvetli greške koje do danas generacije nisu naučile.
Nemačka kancelarka Angela Merkel izjavila je letos da “kada generacija koja je preživela rat više ne bude sa nama, saznaćemo da li smo nešto naučili iz istorije.” Kao poljski Jevrejin rođen 1925. godine, preživeo sam varšavski geto, izgubio celu porodicu u Holokaustu, služio sam u specijalnoj operativnoj jedinici poljskog podzemlja, Armiji Krajova, borio sam se u Varšavskom ustanku 1944. godine, znao sam šta znači biti na oštrom kraju evropske istorije – i bojim se da je borba da naučimo prave lekcije iz tog perioda u opasnosti da bude izgubljena.
Sada imam 93 godine i živim u Tel Avivu, i posmatrao sam iz daleka kako su poslednji godina patrioti iz fotelje u mojoj rodnoj Poljskoj pokušali da iskoriste i manipulišu sećanjima i iskustvima moje generacije. Možda misle da promovišu “nacionalno dostojanstvo” ili “ponos” kod današnjih mladi, ali u stvarnosti oni prete da podižu buduće generacije u mraku, ignorišući kompleksnost rata, osuđujući ih da ponove greške koje smo tako skupo platili.
Ali to nije samo poljski fenomen: to se događa u mnogim delovima Evrope i naša iskustva jesu lekcije za ceo kontinent. S obzirom na ono što sam naučio iz svog života, prvo bih pozvao buduće generacije Evropljana da upamte moju generaciju onako kakvi smo stvarno bili, a ne kakvi bi oni voleli da smo bili. Imali smo iste poroke i slabosti i kao i daljašnji mladi ljudi: većina nas nisu bili ni heroji niti monstrumi.
Naravno, mnogi ljudi uradili su izvanredne stvari, ali u većini slučajeva samo zato što su bili prisiljeni na to u ekstremnim uslovima, pa čak i tada, istinskih heroja bilo je vrlo malo i retko su se pojavljivali: ne računam sebe među njih.
Isto važi i za one koji su podbacili u svojim moralnim obavezama tokom tog perioda. Naravno, bilo je mnogo onih koji su počinili neizrecive, nezaboravne zločine. Ali ipak je važno shvatiti da smo mi generacija koja je živela u strahu, a strah tera ljude da rade strašne stvar. Osim ako to ne osetite, ne možete istinski da to razumete.
Drugo, baš kao što nema nečeg takvog kao što je “herojska generacija”, ne postoji ni tako nešto kao “herojska nacija”, ili stvarno ili suštinski maligna ili zla nacija, takođe.
Moram da priznam da sam tokom većeg dela svog života imao stav da je za Poljake bilo važno da osete ponos u svom ratnom periodu – zbog čega sam, kada sam se prisećao svog služenja u Armiji pod okupacijom nacista, izostavljao određene indiferentnosti i nesaradnje mojih Poljaka.
Tek poslednjih godina, kada sam video kako se ponos pretvorio u samopravičnost, a ona u samosažaljenje i agresiju, shvatio sam koliko je bilo pogrešno ne biti potpuno otvoren o propustima kojima sam bio svedok.
Istina je da sam, kao Poljak i kao Jevrejin, kao ratnik i kao izbeglica, doživeo širok spektar ponašanja od Poljaka – od onih koji su me skrivali rizikujući sostvene živote, do onih koji su tražili način da iskoriste moju ranjivost, i sve moguće nijanse zabrinutosti i ravnodušnosti između.
Iako je Treći rajh uništio moj svet, Nemica mi je spasila život, kada me je upoznala sa ljudima koji su mogli da me ubace u poljsko podzemlje. Nijedna nacija nema monopol nad vrlinom – nešto što mnogi ljudi, uključujući mnoge moje izraelske sugrađane, i dalje teško razumeju.
Treće, ne potcenjujte destruktivnu moć laži. Kad je izbio rat 1939. godine, moja porodica je otišla sa istoka i nekoliko godina živela u od Sovjeta okupiranom Lavovu u zapadnoj Ukrajini. Grad je bio pun izbeglica, i kolale su glasine o masovnim deportacijama u gulage u Sibir i Kazahstan. Da bi smirili situaciju, sovjetski zvaničnik je održao govor odbacujući glasine kao lažne – u današnje vreme bismo ih nazvali “fejk njuz”, i dodao da će svako ko ih širi biti uhapšen. Dva dana kasnije, krenule su deportacije u gulage, a hiljade su poslate u smrt.
Te ljude, i milione drugih, uključujući i moju najbližu porodicu, ubile su laži. Moja zemlja i veći deo kontinenta uništile su laži. I sada su laži pretnja ne samo sećanju na ta vremena, već i na dostignuća koja su postignuta od tada. Današnja generacija nema luksuz da tvrdi da nikada nije upozorena ili da nije razumela posledice toga gde će nas laži odvesti.
Suprotstaviti se lažima znači suočiti se sa teškim istinama o sebi samima i o sopstvenoj zemlji. Mnogo je lakše oprostiti sebi i optužiti drugoga, nego obrnuto; ali to je nešto što svi moraju da učine. Pomirio sam se sa modernom Nemačkom i nadam se da svi Evropljani mogu da učine isto. Konačno, nikada nemojte da pomislite da vaš svet ne može da se sruši, kao što je naš. To je možda i najočiglednija lekcija koja treba da se prenese, ali samo zato što je najvažnija.
U jednom trenutku uživao sam u idiličnoj adolescenciji u svojoj kući u rodnom gradu Lođu, a sedećeg smo bili u bekstvu. Mogao sam da se vratim u praznu kuću tek pet godina kasnije, ne više kao bezbrižni dečak, već kao preživeli iz Holokausta i veteran vojske koji živi u strahu od Staljinove tajne policije, NKVD (Narodni komeserijat unutrašnjih poslova). Završio sam tako što sam se preselio u ono što je bio britanski mandat nad Palestinom, boreći se u ratu za nezavisnost za jevrejsku domovinu koju nisam ni znao da imam.
Možda je to zato što sam bio samo dete i nisam primetio olujne oblake koji su se sakupljali, ali verujem da i mnogo onih koji su bii stariji i mudriji od mene u to vreme, da su delili moj dečiji pogled na svet.
Ako se dogodi katastrofa, otkrićete da mitovi koje ste negovali više nisu ni od kakve koristi za vas. Videćete kako je živeti u društvu gde se moralnost urušila, i izazvala da se sve vaše pretpostavke i predrasude ruše pred vašim očima. I kada sve bude gotovo, videćete kako polako, ali sigurno, ove najteže lekcije bivaju zaboravljene kako svedoci umiru i novi mitovi zauzimaju njihovo mesto.
Izvor Nedeljnik.rs