– Pre dve godine sam promovisan kao najbolji master inženjer. Od tad tragam za poslom – kaže Stakić.
Sve ispite je polagao u roku i trudio se da ne podbaci s ocenama.
– Razmišljao sam da upišem doktorske studije, ali trenutno za to nemam uslova – kaže Stakić.
Posao mu je potreban i da bi pomogao majci da otplati kredit koji je podigla za njegovo školovanje.
– U nekoliko navrata sam se zaduživala u banci da bih mogla da otplatim sve što je bilo potrebno. Snalazimo se kako možemo. Skupimo za lekove, hranu i račune – priča majka Spomenka.
Njih dvoje žive od 35.000 dinara, koliko im ostane od invalidske penzije kada se odbiju rate za kredit.
Zdravko kaže da je za dve godine uspeo da se na par meseci zaposli u dve firme. Ali, ostajao je bez posla zbog krize.
– Ne mogu da se žalim na bivše poslodavce, imam i preporuke od njih. Ne prestajem da se nadam, pa šaljem radnu biografiju na sve moguće konkurse. Međutim, to sve jako teško ide – kaže on.
Zaposlenje u inostranstvu mu nije opcija, jer mora da se brine za majku koja je bolesna, a on se zbog povrede kičme teže kreće.