Karmelita
Šćurla nije u godinama kada joj je do avanturizma, promene grada i države i
odlaska bez dobrog razloga. Mladolika 46-godišnjakinja sigurno nije ovako
zamišljala svoje najbolje godine. I dok roditelji ispraćaju svoju decu na
osječkoj autobuskoj stanici i gledaju ih kako – neki zauvek – odlaze iz
Hrvatske, Karmelitu ispraćaju njena deca.
Ivanu
je osamnaest, Sari 24. Oni ostaju svojevrsna „siročad“ – jer otac Davor već
nekoliko meseci radi u Nemačkoj.
„Morali
smo to da uradimo. Imam stambeni kredit, ovde nema posla, morali smo nešto da
uradimo“, pravda Karmelita svoju odluku. Krenula je u Karlsrue gde je već čeka
posao u prodavnici. Nije joj po volji što ostavlja decu, ali je puna poverenja
u njih. „Deca su sada već velika i što je najvažnije, dobra su“.
Ivan
završava srednju školu, a Sara je inženjerka građevine i zaposlena je. Doduše
na minimalnoj plati od samo 2.400 kuna (320 evra) u okviru programa od države
potpomognutog zapošljavanja. Ona bi želela, za razliku od svojih roditelja, da
ne mora da odlazi iz Hrvatske. „Nastaviću fakultet, ali nadam se da neću morati
da odlazim dalje od Zagreba“, kaže Sara dok posmatra majku kako unosi kofer u
autobus.
„Radila
sam u nekoliko firmi, ali sve propada. Posla ovde nema. Ako se i nađe, plate su
takve da smo osuđeni na preživljavanje. Ja se ne bih ni vraćala da nije dece“,
kaže Karmelita. Svoj odlazak objašnjava životnim stavom: „Od sedenja i kukanja
nema koristi, nešto mora da se preduzmem.“
Busbanhof in Osijek Kroatien
Oproštaj
sa decom na autobuskoj stanici u Osijeku
Kako
do posla – bez rodbine i stranačke legitimacije?
Posao
u Nemačkoj je našla i za sebe i za supruga bez ičije pomoći. Dva meseca je
pisala elektronska pisma… „Interesovalo me je da li može da se pronađe posao
bez rodbinskih veza i političkih stranaka. Ispalo je da može. Suprug je imao
pet ponuda za probni rad. Odradio je probni rad u pet firmi i u četiri su mu
rekli da može odmah sutra da dođe na posao, tako da je praktično mogao da bira
između četiri radna mesta. Dali su mu odmah ugovor na godinu dana, iako još
treba malo da poboljša svoj nemački jezik“, kaže Karmelita i d.odaje da se u
Nemačkoj ceni dobar majstor-parketar.
Iako
autobus samo što nije krenuo, malo ko sedi na svom sedištu. Svi putnici
pokušavaju da što kasnije uđu u autobus i provedu još koji minut sa svojima na
peronu. Govori se ispod glasa, još jednom se dele saveti onima što ostaju i
onima koji odlaze: „Pazi na sebe“; „Čuvaj se“; „Ne zaboravi da zalivaš cveće“;
„Drži vajber upaljen“…
Jedino
prevoznici imaju koristi
Direktne
i indirektne štete od tog „bekstva“ koji već poprima masovne razmere, niko još
nije sabrao. Posledice su očigledne jer se broj nezaposlenih na Zavodu za
zapošljavanje svakoga dana smanjuje, ali se broj zaposlenih – ne povećava!
Policija nema tačne podatke koliko je ljudi iz tih krajeva napustilo Hrvatsku.
Iz policijske evidencije vidljivo je jedino da je prošle godine 13.769 građana
s područja Osječko-baranjske županije odjavilo svoje prebivalište.
Koliki
je broj otišao u druge zemlje, može jedino da se nagađa – iako je sada već
jasno da taj broj nije mali. Neka udruženja tvrde da svake nedelje sa istoka
Hrvatske odlazi oko 500 ljudi. To je možda preterano, ali nije ni daleko od
istine.
Demografska
devastacija očigledno je posledica ekonomskog stanja i dvadesetogodišnje
nebrige o zemlji. Ljudi su još spremni da pretrpe „krizna“ vremena koja zapravo
nikad nisu ni prestala, ali ne žele više da se bore sa korupcijom, birokratijom,
nepotizmom i političkom podobnošću kako bi se zaposlili. Za mnoge je odlazak
postao čin protesta, koliko i egzistencijalne nužnosti. Posledica toga je da
sela propadaju, nekretnine se nude u bescenje, škole imaju razrede sa po
sedam-osam učenika. I niko ne vidi način da se taj proces preokrene.
Jedini
koji su iz svega toga izvukli nekakvu korist su prevoznici. Čuveni autobus koji
sa osječke stanice polazi u 15 časova i vozi na liniji Vukovar – Osijek –
Minhen – Štutgart – Frankfurt – Dortmund, sakuplja putnike u svakom selu kroz
koje prođe u Slavoniji. U međuvremenu, umesto jednog, uveli su dva, tri, a
ponekad i četiri autobusa koji voze istim putem u isto vreme. Jedan autobus
kreće sa krajnjeg istoka – iz Iloka, kako niko ne bi bio „ostavljen“. Tako poređani
na autobuskoj stanici jedan pored drugog izgledaju kao zlokoban znak skore
propasti nekad najbogatijeg dela Hrvatske.
IzvorDW.COM