Studentski protest u školskoj 2024/25. godini je po mnogo čemu i po mnogima najznačajniji društveni događaj u novijoj istoriji Srbije. Probuđena je nada za pravedniji i bolji život, vraćen je optimizam, vraćen je osmeh na lica građana.
Po svom značaju prerastao je lokalne okvire, i već uveliko postaje uzor i u drugim državama. Srbija može da bude zadovoljna i ponosna što, posle ko zna koliko godina i decenija, i ona daje pozitivan primer čak i razvijenijim društvima od sebe, kako se bori za socijalnu pravdu i poštenje, kandidujući se na taj način da bude deo i nekih budućih svetskih socioloških, političkih i filozofskih studija.
Oni se koji se bave životnom sredinom i njenom zaštitom u studentskim dešavanjima nalaze i sebe i vide svoju novu šansu i novu nadu. Naime, u proteklim decenijama u više navrata javljali su se nagoveštaji da će se teritorija naše države upristojiti i da će se po svojoj čistoti i lepoti bar donekle približiti standardima razvijenih evropskih društava.
Nažalost, sve te šanse su prokockane, i danas je Srbija jedna vrlo zapuštena teritorija sa zagađenim svim segmentima životne sredine. Gotovo da i nema pozitivnih primera ni kod površinskih i podzemnih voda, ni kod vazduha, a nema ni kod zemljišta. Rasuti otpad na javnim površinama je nešto po čemu je najlakše prepoznati našu voljenu Srbiju.
Zbog čega su studenti sa svojim protestom i sa svojim aktivnostima, definišući nove društvene standarde, nada i za životnu sredinu? Gotovo nestvarno izgledaju ulice, mostovi, trgovi i druge javne površine neposredno po završetku studentskih okupljanja. Još je nestvarnije kada se uporede sa ambijentom posle, recimo, završenog mitinga građana u Sremskoj Mitrovici, ili posle odlaska pristalica vlasti iz Pionirskog parka.
Nema papira, nema flaša, nema plastike, nema otpada. Kao da je sve čistije nego što je bilo i pre početka okupljanja. Ne samo kod nas koji se životnom sredinom bavimo profesionalno, nego i kod mnogih drugih savesnih i ekološki svesnih građana izaziva divljenje. Kao da smo preko noći dobili ono čemu težimo decenijama i o čemu tako dugo sanjamo. Da li to ove generacije studenata pokazuju kakvu domovinu žele i za kakvu će se Srbiju boriti, prkoseći svojim „kolegama“ demonstrantima u Sremskoj Mitrovici, onomad u Jagodini ili u Pionirskom parku?
Studentska radionica na Univerzitetu u Beogradu, Tehnološko-metalurškom fakultetu, posvećena nedavno emitovanom filmu u Briselu o mogućem otvaranju rudnika jadarita i fabrike za dobijanje litijum-karbonata u podrinjskom delu Srbije, još jedan je znak da se u Srbiji nešto značajno dešava i menja i u oblasti životne sredine. O litijumu i jadaritu do sada su organizovani brojni protesti, tribine, javne polemike i razgovori.
Međutim, tročasovna studentska radionica na ovu temu u prisustvu i oko dvadesetak univerzitetskih profesora iz različitih prirodnih i humanističkih nauka, predstavljala je nesvakidašnji događaj. Pred tako sadržajnom i objektivnom diskusijom teško je ostati ravnodušan i teško je i pomisliti da je za Srbiju takav rudnik, odnosno takva fabrika dobrodošla. Govorilo se i o drugim ekološkim temama.
Iskazana je zabrinutost, a i rešenost da se spreči svrstavanje Srbije u evropsku ekološku nedođiju. Zahvaljujući njoj, ali zahvaljujući i odlično pripremljenoj i tehnički vođenoj radionici, vrlo lako su dogovoreni i novi predlozi za buduće aktivnosti.
Najdirektniji pokazatelj studentske posvećenosti je grupa studenata Hemijskog fakulteta koja je izašla ispred zgrade i pokupila otpad. Nije mu mesto u dvorištu zgrade, a ako se tu i našao, neko drugi je trebalo da ga ukloni.
Studenti sami ne mogu da očiste Srbiju. Ali ako se nadamo da će svojim aktivnostima promeniti društvo u smislu posvećenosti pravdi i pravu, i suzbijanju korupcije, možemo da se nadamo da će promeniti društvo u smislu posvećenosti za očuvanje zdrave i lepe životne sredine.
Autor je profesor Univerziteta u Beogradu i potpredsednik Demokratske stranke