Škeljzen Malići (Shkëlzen Maliqi), rođen je u Rahovecu, 1947. godine (Prizren, Kosovo). Diplomirani filozof, autor studije o vizantijjskoj esthetici (srp. 1980, alb. 1999), knjige: "Kosovski čvor" (alb. 1990), Kosovo i raspad Jugoslavije (alb. 2011, prevod 2014). Bio je jedan od osnivača Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu (1989), osnivač i prvi predsjednik Socijaldemokratske partije Kosova (1990–1993), osnivač i član Helsinškog odbora Kosova (1990–1997), jedan od osnivača i šef Kancelarije Fonda za otvoreno društvo na Kosovu (1999–2001).
Koliko je vlada Aljbina Kurtija posvećena razvojnim politikama? Da li ima adekvatne politike agrarne i drugih urbanističkih reformi Kosova? Kakvi su programi vlasti za investicije i subvencije, od pojedinaca do malih i srednjih preduzeća? Kakvi su programi za socijalne kategorije, porodice i pojedince koji su pretrpili gubitak u ratu?
Premijer Aljbin Kurti za godinu i po dana, koliko je na vlasti u drugom mandatu (prvi je trajao tri meseca!), nije skoro ništa učinio za razvoj kosovske ekonomije. Njega na vlast i nije dovela artikulisana ekonomska politika već populistička demagogija o obračunu sa starom vlašću, obećanje da će hapsiti i suditi političke i ekonomske oligarhe koji su se obogatili pljačkom javnih dobra u manipulisanom procesu privatizacije, o iskorenjavanju korupcije u administraciji i pravnom sistemu… Svakako, organizovati vlast sa novim naraštajem političara kojima su ministarske i javne funkcije bile prvi ozbiljan posao u životu, i to u vreme pandemije, nije bilo lako a ni moguće sa stanovišta dogmatskog, levičarskog populizma u kojoj je ideološkoj matrici bio oformljen kao političar. Stoga je Kurti imao i problem sporog ili, tačnije, nikakvog prilagođavanja realnosti u već pre njega instaliranoj neoliberalnoj ekonomiji Kosova, u kojoj je vitalnu razvojnu ulogu igrao privatni sektor, dok je on ideološki maštao o jačanju društvenih i javnih firmi putem obrtanja procesa privatizacije. U pandemiji se, npr. jasno videlo da je on bio nesklon pomaganju privatnih firmi, pomagao je uglavnom samo zaposlene u javnom sektoru. S tim što i kada bi eventualno imao jasnije ideje i pragmatičniji ekonomski plan, budžet sa kojim je raspolagala njegova vlada nije omogućavao pružanje ozbiljne pomoći kosovskoj ekonomiji. Posle pandemije i početka energetske krize i visoke inflacije, Kurti se pokazao u veoma arogantnom svetlu i prema štrajku prosvetnih radnika koji su tražili povećanje plata. Iako se sada predstavlja kao socijaldemokrata, nije hteo ni da razgovara sa predstavnicima sindikata.
Neefikasnost i nesposobnost Kurtijeve vlade videla se ove godine u realizaciji projekata za koje su odvojena sredstva u budžetu. U tri kvartala ove godine ekonomski analitičari su konstatovali da je potrošeno samo 10% sredstava iz budžeta za kapitalne investicije. Ista je situacija i sa drugim investicijama. Kurtijeva vlada nema niti jedan važan urbani project sa kojim bi mogla da se ponosi.
Ima li aktivizacije Ciljeva održivog razvoja koje su proglasile Ujedinjene nacije?
Nisam upoznat sa proglasom o ciljevima održivog razvoja Ujedinjenih nacija. Pretpostavljam da vlada i nije nešto bila angažovana oko tog cilja, jer nije ni pominjan u javnim izveštajima. Verovatno je Kosovska kancelarija UNDP sarađivala oko tog cilja sa kosovskom vladom, ali ne znam da li ima nnekih rezultata i kojeg su karaktera.
Ima li civilno društvo, u većini, dobre orijentire i s kakvim izazovima se suočava?
Kosovo je od kraja 80-tih a naročito 90-tih godina prošlog veka razvilo početne oblike civilnog društva, koje je 90-tih bilo jakom masovizirano budući da je zapravo celo albansko društvo na Kosovo, delovalo kao veliki NGO, u okviru paralelnog sistema, kao opštedruštveni odgovor na represivnu politiku Miloševićevog režima, koji je za Albance uveo sistem aparthejda. Posle 1999. godine kada je NATO intervenisao, nevladinine i civilne organizacije imalu se veliku potporu od stranih fondova, osnovane su mnoge organizacije koje su, uporedo se stvaranjewm novog pravnog i ekonomskog sistema, angažovane na opštoj emancipaciji društva, izgradnji demokratskih institucija, zaštiti manjina, polnoj jednakosti, razvoju nezavisne kulture itd. Pored veoma uspešnih organizacija civilnog društva, osnivano je tada i više stotina ili čak hiljada organnizacija i projekata koje su imale određene rezultate, ali su bile aktivne kada je bilo novaca, a ne organski zainteresovane da razviju civilno društvo, tako da su prestajale sa radom kada su inostrani NGO-i novci prestali da stižu na Kosovo. Sada su na Kosovu od organizacija civilnog društva najuticajnije one koje su organski vezane i motivisane da rešavanje društvenih problema, neke od njih finansiraju se i od kosovskih vladinih fondova, a nelojalnu konkurenciju imaju u “nevladinim” organizacijama koje formiraju političke partije i vlast, za dodatni, koruptivni način za prelivanje javnih fondova u partijske fondove a i privatne džepove. Mislim da je to opšti fenomen u društvima u tranziciji.
Kakav odnos prema umjetnosti i kulturi ima aktuelna vlada, a kakav civilno društvo?
Aktuelna vlada je za Ministra kulture, omladine i sporta izabrao jednog od posleratnih šampiona civilnog društva, teoretičara neposredne demokratije, Hajrulaha Čekua, koji je veoma angažovan na sređivanju pravnog statusa i načina finansiranja kulture, sporta i omladinskih aktivnosti. Pripremljeni su novi zakoni i propisi. Kosovsko civilno društvo je mislim najviše uspeha imalo u kulturi i sportu, u smislu samoorganizovanosti i snalaženju. Najuspešnije nezavisne kulturne institucije i festivali, kao što su npr. Centar Multimedija iz Prištine, Dokufest (filmski festival koji se vće 21 godina organizuje u Prizrenu), zatim Festival Anibar iz Peći, da spomenem samo navažnije, nosioci su kreativne kulture na Kosovu koja je veoma uspešna i cenjena i na internacionalnom planu. U bitnim aspektima, i kvalitetom i kvantitetom daleko premašuju institucionalnu kulturu koju se redovno i daleko izdašnije finansira od vladinih, javnih fondova. Novi talas kosovskog filma, naročito plejada mladih rediteljki, kao i glumice i glumci koje/i osvajaju nagrade na velikim festivalima, rezultat su simbioze uspešnih kreativnih i mendžerskih karijera u nezavisnim kulturnim organizacijama preko kojih su ostvarivali odlične kontakte sa svetskim producentima i festivalima, stpendijama koje su dobijali za scenarije i dorade filmova, a ne zaslugom ministarsva.
Isto je i sa sportskim uspesima, recimo sa sjajnim kosovskim đžudom. I regulacija sporta bila je zasluga uspeha nezavisnih inicijativa i klubova, koji su tek posle osvajanja olimijskih zlatnih medalja i svetskih šampionata, naterali ministarstvo da im prizna društveni status i regularno finansiranje aktivnosti.
Jesu li u medijima prisutni govor i eufemizmi mržnje prema ranjivoj populaciji LGBTTIQ, ljudi u migracijama? Jesu li prisutni(ji) eufemizmi nacionalnih netrpeljivosti?
Kosovski mediji su u principu disciplinovaniji i obzirniji od medija u drugim zemljama u tranziciji, ne samo po pitanju tretiranja LGBTTIQ, već i u odnosu na druga osetljiva i zapaljiva društvena i politička pitanja. To ne znači da nema predrasuda i govora mržnje, ali se ispoljavaju na druge načine, preko društvenih mreža gde su dopušteni anonimni komentari ili lažni identiteti. Što se tiče političkih i etničkih tenzija, koje se stalno obnavljaju, u kosovskim medijama se ne mogu naći senzacionalistički i ekstremno uvredljivi naslovi i članci kakvih ima gotovo svakodnevno u srpskim provladinim i ekstremno nacionalističkim medijima.
Kosovo je interesantno po tome što je ovde gotovo potpuno nestala štampa, izdaju se u simboličkim tiražima samo nekoliko novina, uglavnom zbog oglasa, ali više nemaju nekadašnji uticaj, odnosno širu relevantnost osiguravaju samo ako se plasiraju preko elektronskih portala sa miksovanim sadržajima. Jezik predrasuda, netrpeljivosti i mržnje preselio se na mnogobrojne internet portale, ili specijalne kanale i blogove na kojima postoji interakcija i dopušteni su komentari uglavnom anonimnih pratioca.
U kom je odnosu Kosovo danas sa SAD, a u kom sa Evropskom unijom? Jesu li odnosi Kosova sa nacionalnim državama u Evropi bolji nego sa Evropskom unijom?
Odnos Kosova i SAD, kao i EU, kod albanske javnosti na Kosovu bio je dugo godina većinski i nesporno pozitivan, ankete su pokazivale dominantno prozapadnu orijentaciju, ali se poslednjih godina raspoloženje menja zbog razočararanja i odbijanja EU da odobri liberalizaciju viznog režima iako je Kosovo već šest godina ispunilo najdužu listu uslova koje je Brisel nametao, i tek se ovih dana najavljuje da bi liberalizacija mogla biti odobrena, ali ne odmah već nakon godinu dana. Kosovari su nalazili druge načine odlaska u zemlje EU, naročito u Nemačku koja je olakšavala vizni režim za radnike određenih profila za zoje je nemačka ekonomija imala potrebe. Ekonomsko emigriranje nije zaustavljeno, svake godine Kosovo napušta oko 30 hiljada ljudi, uglavnom mladih, zato što i kosovska ekonomija stagnira i nema značajnijih investicija zbog i dalje nesigurnog statusa države i etničkih napetosti koje se svakom malo obnavljaju.
Kakva je saradnja s Kinom, Rusijom i Turskom u ekonomskom i političkom smislu?
Sa Turskom saradnja je prilično razvijena, politička, ekonomska i kulturna, Turska investira u važne segmente kosovske ekonomije, naročito energetski i bankarski sistem i avio-saobraćaj. Povećani uticaj Turske na kosovku ekonomiju i politiku nije sasvim neupitan u kosovskoj politici, kod uticajnih krugova koji se tradicionalno suprotstavljanju turskim neootomanskim pretenzijama i paternalizmu Erdoganovog režima.
Kina i Rusija nisu direktno prisutni na Kosovu, postoje određeni, manji nivoi uglavnom posredne trovine, dok su politički odnosi sa Rusijom izrazito loši, jer je Moskva glavni faktor zastoja u afirmaciji kosovske državnosti pošto Rusija u Savetu bezbednosti UN koristi pravo veta po pitanju pune suverenosti Kosova, držeći stranu suverenosti Srbije. Doduše, od osvajanja Krima, ruski predsednik Putin često pominje kosovski presedan kao opravdanje za aneksiju Krima, a sada i oblasti istočne Ukrajine koje je uspela osvojiti u aktualnom brutalnom ratu. Rusija je na Kosovu stalno prisutna i preko mreže širenja lažnih vesti u propagandnom ratu čiji je cilj destabilizacija balkanskog regiona.
Kakvo mišljenje imate o "Otvorenom Balkanu"? U kakvu poziciju dovodi Kosovo?
Otvoreni Balkan nije mnogo popularan na Kosovu zato što i aktualna vlast i dobar deo opozicije smatra da se radi o novoj rusko-srpskoj ujdurmi da se na mala vrata uvede varijanta srpske dominacije Zapadnim Balkanom, pošto ga vide kao projekat koji omogućava ujedinjene “srpskog sveta” kao svojevrsnog supstituta Velike Srbije koju Beograd nije uspeo da ostvari ratovima iz 90-tih godina. Ako se svede na tu interpretraciju, onda to i nije realistički proces. Zapravo, Otvoreni Balkan pobuđuje dodatne strahove, naročito u Crnoj Gori i Makedoniji, zato što se sumnja da pored srpske dominacije, otvara mogućnost i za stvaranje “albanskog sveta”, jer bi u Otvorenom Balkanu skoro svi Albanci iz regiona takođe ujedinjeni i dominantni u njegovom Jugo-zapadnom delu. Albanski premijer Edi Rama sumnjiči se da preko Otvorenog Balkana želi ujediniti albanski narod.
S obzirom na ove strahove, ja mislim da je Otvoreni Balkan pokrenut prerano i bez neophodnih priprema… Za sada ga čine 3 države a zamišljen je kao savez 6 država, iz strukture izostaju Kosovo, Crna Gora i Bosna i Hercegovina.
Obnova Berlinskog procesa možda će projekt Otvorenog Balkana učiniti suvišnim, zbog preklapanja ciljeva. Ali, mogli bi biti i komplementarni procesi ako se principi saradnje i operacionalizacije jasnije definišu i ugrade mehanizmi za sprečavanje otvorenih i prikrivenih favorizovanja ekonomskih, političkih ili etničkih hegemonija u šestočlanoj strukturi Zapadnog Balkana.
Mislin da se Otvoreni Balkan može racionalizovati i biti uspešan ako se posmatra drugačije, kao varijanta regionalne saradnje tipa Beneluksa. Ona se može zamisliti i ostvariti kao regionalna inicijativa koja nadomešćuje kašnjenje integracije zemalja Zapadnog Balkana u Evropsku Uniju, na principima na kojima je stvorena Evropska Unija, što nije loše kao priprema za kasniju integraciju ako je cilj svih šest zemalja učalanjenje u EU.
Kako vidite budućnost primjene bezviznog režima Kosova i Bosne i Hercegovine? Kako taj savez može djelovati u političkom smislu?
Vizni režim između BH i Kosova bio je besmislen i štetan. Dobro je što će se ukinuti.
Kako vidite trenutna zbivanja na sjeveru? Koju realpolitičku i socioekonomsku poruku šalju?
Za krizu na Severu Kosova podjednako su krivi Aljbin Kurti, koji je tvrdoglavo odbio sugestije SAD i EU da odloži za deset meseci zamenu srpskih za kosovske auto-tablice, kako bi diplomatija imala dovoljno vremena za zaključivanje sveobuhvatnog sporazuma, sa ciljem da se izbalansiranije reši ne samo u principu nesporno pitanje zamene tablica, već i mnoga druga pitanja Kojima se zadovoljavaju garancije za kosovske Srba, pre svega ranije preuzeta obaveza formiranja zajednice srpskih opština. Kurti je, prenebregavajući upozorenja - tvrdi se i da je izaslanicima SAD i EU bio obećao odlaganje - preduzeo mere koje su isprovocirale ekstremnu reakciju Srba, što je Vučiću omogućilo da minira Briselski dijalog, vraćajući “dijalog” na nultu tačku. Vučić je ujedno odbio nemačko-francuski plan za sporazumno rešenje kosovskog pitanja! Hoće li sadašnja ozbiljna i eksploziva napetost voditi ka trajnijoj nestabilnosti pa i oružanom konfliktu - to je teško predvideti, ali ona odgovora strategiji Beograda da na Kosovu do daljnjega održava situacija zaleđenog sukoba. Sada se pokazalo da je Kurti, braneći navodno kosovski ustav i svoje suvereno pravo na samostalno odlučivanje, ušao u isto kolo ignorisanja geostrateških interesa Zapada. Paradoks je da se Kurti poziva na suverenost Kosova u suštini garantovanu od SAD i NATO snaga, budući da efektivno na terenu održavaju sigurnost i mir na Severu Kosova. Kurtijeva politika frustrira Zapad, ali čini se da Bajdenova administracija ne želi da ulazi u avanture prethodne administracije, kada je Trampov emisar Grenel “izmešetario” Kurtijevo smenjivanje sa vlasti, a to je za posledicu imalo povećanje popularnosti Kurtija. Ostaje ipak činjenica da je Amerika izrazito razočarana Kurtijevim stalnim odbijanjima američkih politilčkih i ekonomskih inicijativa, a zasada nemaju ključ kao da se nose sa njegovim autistički koncipiranim populističkim “strategijama”.
Neki glasovi pak tvrde da je, kao i ranije, sadašnja kriza privremena. Računaju da je i ovo sada probni balon, koji je brzo naduvan, ali će se i brzo izduvati. Ovoga puta stvar izgleda ozbiljnija, jer ruši proces dijaloga i Briselski sporazum iz 2013 godine. Treba sačekati reakcije zapadne diplomacije u narednim danima i nedeljama, da se vidi da li su posledice dalekosežne.
Ima glasova, i u samoj Srbiji, da je ova situacija veštački dramatizovana a da postoji prećutni soporazum Vučića i Kurtija, da dignu prašinu pre nego što budu “naterani” da potpišu već pripremljeni istorijski sporazum o Kosovu. Sumnjam u to, ali nije nemoguće, pošto je potvrđeno da su tajni pregovori Kurtija i Vučića održavani od proleća ove godine, što znači da postoje faktori koji su pametno vodili igru, pa možda mogu i da je privedu do sporazuma.
