Lepo mi dođe da odem na celodnevno sunčanje, na neku livadu punu lajmskih krpelja, po kojoj pasu lude krave, da otpevam neku dodolu i prizovem neku kiselu kišu, da sačekam nilske komarce nebranjena
Sve je počelo, kad ono beše, krajem sedamdesetih, početkom osamdesetih, kada se proneo glas o postojanju AIDS-a i kada je seks i zvanično postao potencijalno smrtonosna zanimacija. Tada još toga nismo bili svesni u punoj meri, ali bio je to početak kraja.
Evo me, negde pred kraj te priče (mada se nikad ne zna šta je kraj, iskustvo nam govori da uvek ima nešto još gore i od najgoreg), evo me, dakle, kako mahnito jurim po sobi jednog komarca, koji mi se čini nekako naročito veliki i agresivan, baš onako kako je opisan inkriminisani, nilski, smrtonosni.
Jurim ga po kući sa praherom u jednoj i protivpožarnim aparatom u drugoj ruci i vičem mu: „Nilski konju jedan, stići ću ja tebe!”, a komarac-nilski konj se ne predaje. Nije on slučajno izbegao sve zamke prirode i stigao ovde da meni upropasti noć. Lepo ga vidim da je prugast i da se zlobno osmehuje, pri čemu mu se sijaju šiljati i opaki zubi. Sednem tako izmorena od uzaludnog jurenja nilskog konja po tavanici i sećam se, s nostalgijom, srećnih vremena kada smo se u podrume zatvarali jedne godine da ne oslepimo od pomračenja Sunca.
Eh, to su bila vremena! Barem smo imali nekakav spas, podrumski. Pa se sećam kako pismo od tetke iz Kruševca nismo otvarali mesec dana, jer ko zna, možda je tetka antraks poslala čuvši da smo olajavali njenu zimnicu. Na sunčanje već godinama ne idemo, uvereni da je Sunce naš najgori neprijatelj, odmah posle seksualno poželjnih neznanaca i prugastih komaraca. U samoposluge nosimo lupe da pročitamo ona najsitnija slova koja će nas možda, a možda i neće, obavestiti o tome da li jedemo genetski modifikovanu hranu i koliko smo otrovnih materija upravo kupili za večeru svojim najmilijima. Svaki put kad na sebe prsnemo dezodorans, znamo da smo ubacili još malo nečeg kancerogenog u sebe, a još smo i dali svoj doprinos uništavanju ozonskog omotača, koji je ionako na izdisaju. Čitam ovih dana u novinama da će do kraja 21. veka temperatura na Balkanu biti pakleno vruća nekoliko meseci u godini i hvatam sebe u potpuno neverovatnoj pomisli: e, baš mi je drago da mene tada neće više biti na ovom svetu! Dotle je došlo, dragi moji, dotle.
Kako stoje stvari sa ovim svetom, nekako mi se čini da smo uhvatili poslednji momenat u kome se može živeti koliko-toliko normalno. stvari su se toliko usijale i dobile na dinamici, da kad god bilo gde na ovoj planeti kine neka svinja, ili se zakašlje neka prehlađena ptičurina, eto nama pandemije u roku od dva dana. Izgleda da te šmrckave svinje i ptice nemaju pametnija posla nego se samo voze interkontinentalnim avionima i kašlju naokolo prolaznicima direktno u facu. I onda, kupuj sve one skupe lekove koje posle niko neće da pije, ali nek se nađu, zlu ne trebalo. dok obilazimo apoteke, povremeno zabrinuto zagledamo oblake i ne možemo a da ne primetimo da su svi nekako nezdravo prugasti, a znamo šta to znači. HARP nam, dakle, opet uvaljuje neke kvarne oblake koji nam ispiraju mozak i čitaju misli i proređuju vrstu, koja je ionako u izumiranju.
Lepo mi dođe da odem na celodnevno sunčanje, na neku livadu punu lajmskih krpelja, po kojoj pasu lude krave, da otpevam neku dodolu i prizovem neku kiselu kišu praćenu hemijskim tragovima oblaka, da sačekam nilske komarce nebranjena, da prestanem više da mislim o svim tim stvarima. Jednom će nešto morati da me dokusuri. Da l’ će to da bude klonirana aždaja ili dosadni komarac, to će ionako da bude stvar interpretacije književnih istoričara. A meni izađe na isto.
Tekst preuzet iz Politike
Od iste autorke : Jelena Lengold: Hladnoća