Saša
Đorđević rođen je 1973. godine u Beogradu. Posljednjih 18 godina živi i radi u
Banjaluci. Studirao je višu dizajnersku školu Intercollege Cyprus, a
profesionalno se bavi grafičkim dizajnom od 2000. godine. Aktivan je dizajner
na bh. sceni, a kao art direktor u različitim reklamnim agencijama
(Saatchi&Saatchi, Communis, Promocija Oglašavanje Publicitet) osvojio je
više domaćih i regionalnih nagrada na advertising festivalima.
Od 2007. godine
član je Udruženja likovnih i primijenjenih umjetnosti BiH ̶ ULUPUBIH,
a svoje radove je izlagao na grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu. U 2015.
godini imao je svoju prvu samostalnu izložbu pozorišnih plakata u okviru
festivala Zaplet (Gradsko pozorište Jazavac, Banja Luka). Trenutno je dio
kreativnog tima u dizajn studiju Bunker.
Za BUKU sa
Sašom razgovaramo o njegovom radu, dizajnu na našim prostorima, dizajnu u
kulturi i drugim temama.
Saša, osmislio si vizuelni
identitet za EPK Banja Luka 2024. Koja
je priča iza ovog identiteta?
Vizuelni
identitet EPK Banja Luka 2024. kreirali smo Bojan Galić i ja. Nas dvojica,
zajedno sa nizom saradnika iz različitih umetničkih oblasti, delujemo pod
imenom Bunker (www.madeinbunker.com).
Bunker
vidimo kao platformu u kojoj možemo da spojimo umetnost i biznis. Ove dve
naizgled sukobljene kategorije se, zapravo, jako dobro dopunjuju u oglašavanju
i kreativnoj industriji uopšte. Budući da smo obojica izrasli iz reklamnih
agencija u kojima smo stekli svoja prva profesionalna iskustva, pokušavamo da
promovišemo autorstvo kroz različite komercijalne, ali i umetničke projekte.
Jedan od takvih projekata je i EPK Banja Luka 2024.
Prošle
jeseni dobili smo poziv da sarađujemo sa EPK timom na ovom zanimljivom
projektu. Iskreno, nismo imali pojma šta je EPK, a kamoli kako se u čitavu tu
priču uklapa naš grad. Inspirisani neverovatnom energijom ljudi koji vode čitav
ovaj proces, zaraženi njihovim optimizmom, pristali smo da udružimo snage i
zajedno krenemo u pohod ka osvajanju ove prestižne titule.
Na osnovu
niza istraživanja koje je sproveo tim EPK, dobili smo jasniju sliku o tome šta
je naš zadatak i u kom pravcu treba da razmišljamo. Rezultat ove saradnje je
vizuelni identitet koji je simbolično predstavljen javnosti 22. aprila ove
godine, na dan grada Banja Luke.
Identitet je
jednostavan i sastoji se od jednog kruga i jednog kvadrata koji se dodiruju.
Privučeni magnetnom silom, ovi elementi u tački dodira stvaraju tenziju. Upravo
ova tačka predstavlja naš karakter i našu specifičnost, ali i mesto u kojem
različitost rađa neverovatne i neočekivane ideje. Banjaluku vidimo kao
intrigantan “spoj nespojivog”, grad koji može da ima šarm uređenog
malog grada na obali reke u kojem se kreativnost vidi na svakom koraku. Što
više ljudi poveruje u ovu viziju, povećava se šansa da naš grad stvarno i
promenimo nabolje.
EPK identitet prati i slogan “Suprotnosti se
privlače” koji ga najbolje objašnjava. Kako bismo ideju koja stoji iza
identiteta približili široj publici, kreirali smo i zanimljivu tizer kampanju
kroz set asocijacija na krug i kvadrat, odnosno njihov neočekivano dobar spoj.
Osim što je skrenula pažnju na sebe, uspeh ove kampanje se ogleda i u tome što
je građanima otvorila put za pravilno razumevanje celokupnog koncepta.
Zašto je vizuelni identitet važan
za ovako veliki projekat za koji se Banjaluka priprema?
Brendiranje
gradova, regija ili država je izuzetno složen i sveobuhvatan posao kojem se
mora strateški prići. Ulaganja u ovakve projekte su izuzetno velika i potrebno
je puno vremena kako bi se proces brendiranja uspešno primenio. Ovaj proces je
uspešniji ukoliko građani i institucije jasno razumeju i iskreno prihvate viziju
koju novi brend nudi. U sinergiji svih ovih faktora i uz dobru vidljivost
moguće je uspešno brendirati neku sredinu, što za rezultat ima lakšu
prepoznatljivost i povećanje turizma, odnosno prihoda od turizma.
Banja Luka
je drugi grad po veličini u BiH, a kao turistička destinacija je tek na sedmom
mestu. Banja Luka se percipira kao grad sa bogatim kulturnim, sportskim i
zabavnim sadržajima, što predstavlja naš najjači adut. EPK kao razvojni
projekat upravo ima za cilj da na temelju ove percepcije jasnije ukaže na naše
karakteristike, prednosti, šanse, opasnosti, ali i mane na koje bi svi skupa
trebalo da obratimo pažnju. Ako se zajedno menjamo nabolje i tu bolju sliku nas
pokažemo i drugima, već smo pobedili.
Kada se sve
ovo uzme u obzir, možemo zaključiti da je vizuelno predstavljanje Banjaluke u
kontekstu EPK izuzetno važan aspekt naše kandidature. Vizuelni identitet ima
funkciju da na najjednostavniji način prenese onu sliku Banjaluke kojoj težimo.
To je obećanje, putokaz i vizija budućnosti u kojoj je Banja Luka uzbudljiva
mešavina ideja, nastala iz njenog specifičnog DNK koda.
Šta je za tebe dizajn, zašto je
ova oblast tebi toliko važna da ti postane životni poziv?
Za mene,
dizajn je lepša slika sveta. Našu realnost prepoznajem kao neiskrenu, površnu i
neukusnu, pa se pitam u kakvom svetu živimo? Dizajner ima potrebu da popravlja
tu sliku jer je u stanju da vidi njene nesavršenosti. Zato mora da ima izgrađen
odnos prema sebi i svetu, a što je još bitnije, izgrađen ukus i osećaj za meru.
Pred dizajnerom je odgovoran zadatak, pogotovo kada mu neko poveruje da je
sposoban da tu sliku promeni i za to je spreman da uloži svoj novac.
Svakom
idejnom rešenju prethodi zadatak. Za razliku od slobode koju pružaju neke druge
umetnosti, zadatak u dizajnu doživljavam kao uzbudljiv izazov omeđen različitim
ograničenjima koje moram uzeti u obzir dok tragam za najupečatljivijim rešenjem. Ova ograničenja mogu biti brojna, a
često i izuzetno kompleksna i zahtevna, što predstavlja dodatni izazov za dizajnera.
Sam proces traganja za mene predstavlja poligon za promišljanje i igru.
Oduvek sam
imao različita interesovanja – film, muzika, književnost, strip, pozorište,
likovne i primenjene umetnosti. Kada sam shvatio da postoji poziv gde se
inteligentno i kroz igru mogu kombinovati različite umetničke discipline, tada
sam poželeo da se bavim kreativom. Reklamne agencije su – ili bi trebalo da
budu – mesta koja prepoznaju talente i vrednuju ovakve afinitete, te ih
stavljaju u funkciju promocije klijenata i njihovih brendova.
Nakon 18
godina profesionalnog rada u struci, prvo kao dizajner, animator, a kasnije i
kao art direktor, iza sebe imam ogroman broj realizovanih projekata. U svim tim
projektima sam nastojao da ne zaboravim na umetnički aspekt komunikacije, jer
se na taj način ostvaruje dublji i neposredniji odnos sa posmatračem, što
dovodi do kvalitetnijeg prenošenja poruke. To mi je važno.
Koliko je dizajn važan u
današnjem svijetu, imajući u vidu da je danas vizuelno bitnije nego ikad prije?
Tačno je da
smo danas fascinirani vizuelnim. Dnevno, čovekov mozak primi oko 34GB
informacija, od kojih je većina povezana sa vidom. U poređenju sa 80-im
godinama prošlog veka, danas primamo pet puta više vizuelnih informacija na
dnevnom nivou, a taj trend i dalje raste. Kada se uzme u obzir način na koji
živimo – brzo i instant, jasno je da je vizuelni kod najefikasniji u
privlačenju naše pažnje.
Živimo u
vremenu u kojem je dizajn sveprisutan. Dizajn je postao izuzetno moćno sredstvo
komunikacije koje je dovelo do toga da smo počeli da se poistovećujemo sa
stvarima oko nas. Tako one postaju deo naših identiteta.
Pomalo je
zastrašujuća manipulativnost koju jezik vizuelnog može da proizvede. Danas smo
u stanju da verujemo ponuđenim slikama, a ne svojim očima. U sve agresivnijem
oglašavanju skloni smo da izgubimo kriterijum. Tako postajemo konzumenti,
brojke, statistika. Sa nama se lako upravlja, kreiraju nam se stavovi, a naše
ponašanje se usmerava u željenom pravcu. Tragično je što smo na ove okolnosti
sami pristali.
Kako bi opisao dizajn scenu u
Banjaluci, sa kojim problemima se ona suočava, na kojem je ona nivou danas u
odnosu na svijet?
Kada je reč
o kreativnoj industriji, vrlo je teško porediti svet i nas, jer onda moramo da
posmatramo našu poziciju na globalnom tržištu ideja, gde smo prilično
nevidljivi.
Školujemo
veliki broj dizajnera koji završe studije sa ograničenim znanjem, često
nedovoljno inspirisani da se ozbiljnije aktiviraju nakon studija. Retki su oni
koji uspeju da se zaposle u struci i dobiju ozbiljnu šansu da razvijaju svoj
talenat. Bojim se da većina školovanih dizajnera zapravo odustane od svog
poziva, a oni koji se odvaže da uplivaju u frilenserske vode, moraju da
pristanu na ulogu u kojoj su puki izvršioci tuđih ideja, i to za minimalan
prihod.
Potreba naše
privrede za dizajnom je skromna jer nam je privreda nedovoljno razvijena.
Kompanije pokušavaju da stvaraju brendove, a pritom su bojažljive i
nepoverljive prema dizajnu. Ne prepoznaju snagu dizajna kao moćnog saveznika, a
dizajnera kao nekog ko im pomaže da budu uspešniji.
Kod nas je
dizajner neko kome se ne veruje. Dizajner treba da bude poslušan, dok neko
nestručan “kreira”. To proizvodi lošu praksu, te dizajneri pogrešno
shvataju svoju ulogu, ili su na pogrešnu ulogu primorani. Šta da očekujemo od
dizajna kada on nije u rukama dizajnera? Kako da očekujemo od dizajnera bljesak
kreativnosti, kada smo je prethodno ubili?
Zbog svega
toga mi i nemamo dizajnersku scenu, a kamoli nezavisnu autorsku dizajn scenu
kakvu možemo naći u Ljubljani, Zagrebu ili Beogradu. Nedostaje nam više
talentovanih, obrazovanih i hrabrih dizajnera koji su spremni da se udruže oko
ideje da je dizajn, između ostalog, sredstvo umetničkog izražavanja te da
svojim radovima skrenu pažnju na sebe.
Često radiš na dizajnu plakata za
kulturne događaje, osmišljavaš izgled, realizuješ vizije organizatora. Koliko
je za kulturne događaje važan taj prvi izgled, plakat?
Naravno da
je plakat važan. On je jedan fenomenalan medij koji izuzetno poštujem i kojem
uvek pažljivo pristupam. Ne samo da ima moć da privuče našu pažnju i podstakne
interesovanje, već ima snagu da nas zaintrigira, postidi, iznenadi, uplaši,
oraspoloži ili potpuno osvoji.
Uvek mi je
žao kada vidim loš plakat, pogotovo ako je povezan sa kulturom. Kultura je
jedna od retkih polja slobode, a plakat za određene kulturne događaje postaje
prostor gde je igra preporučljiva. Kultura dozvoljava jezik umetnosti u
dizajnu, a takva prilika bi za svakog dizajnera trebala biti izuzetno vredna.
Često burno reagujem na loš dizajn, pa neka kulturna dešavanja bojkotujem zbog
lošeg plakata.
Publika koja
prati kulturna dešavanja je uglavnom u stanju da razlikuje dobar i loš dizajn.
To sam pokušao da testiram na izložbi pozorišnih plakata (Dis)Like koju sam
imao u GP Jazavac, u okviru festivala “Zaplet” 2015. Naime, izložio
sam 16 pozorišnih plakata, gde su u jednoj grupi bili zvanični plakati
određenih predstava, dok su se u drugoj grupi našli odbijeni plakati istih tih
predstava. Publika je mogla da prokomentariše ove parnjake te bolji plakat
nagradi lajkom, a lošiji dislajkom. Ispostavilo se da je publika uglavnom bolje
reagovala na one plakate koji, nažalost, nisu postali zvanični. Tu se mišljenje
publike u velikoj meri poklopilo sa mojim, što mi je bio znak da je publika
itekako senzibilizirana. Zato bismo publiku trebali da negujemo i uvek
nagradimo dobrim dizajnom, jer će ga voleti.
Koji je tebi tvoj dizajn
najdraži, koga se rado sjetiš, koji najbolje oslikava tebe i tvoj rad?
Spadam u one
dizajnere koji nemaju izražen sopstveni likovni rukopis, ali to ne smatram
svojim hendikepom. Budući da živimo u remix kulturi, u stanju sam da oponašam
različite stilove i kombinujem različite tehnike, što vidim kao svojevrsnu
prednost. Često su moji radovi vrlo različiti i stalno pokušavam da sebe i
druge iznenadim novim pristupom.
Ne znam da
li me najbolje oslikava, ali jedan od projekata koji mi je drag jeste serija
kolaža koje sam uradio za KC Damad iz Novog Pazara. Ti kolaži su vizuelni
komentari na različite društvene teme u dosta problematičnom Sandžaku. Za ovaj
projekat sam 2016. godine dobio nagradu ULUPUBIH-a za najbolju ilustraciju u
BiH.
Kako teče tvoj kreativan proces,
kako dolaziš od ideje do realizacije?
Imam neki
svoj sistem na koji sam navikao i koji mi pomaže da se ne ulenjim ili previše
rasplinem. Nikada ne krećem da radim neki projekat čim ga dobijem, već prvih
nekoliko dana vrtim i prevrćem projektni zadatak u malom mozgu, dok pokušavam
da ga sagledam iz što više uglova. Surfanje mi je izuzetno važno, jer je
internet postao nepresušan izvor vizuelnog materijala koji me inspiriše. Kada
se osetim spremnim, sedam za kompjuter i tek tad otvaram novi fajl. U stanju
sam da danima budem fokusiran na projekat, dok ne izbacim na papir sve ideje
koje imaju smisla. Puno radim i često sam vrlo produktivan. Ipak, naučio sam
kada treba da stanem.
Šta prema tebi karakteriše jedan
dobar vizuelni identitet? Šta je dobar dizajn?
Vrlo teška
pitanja. Nisam siguran da imam odgovor.
Već sam
napomenuo da, za mene, dizajn predstavlja lepšu sliku sveta. Ukoliko je istinit,
iskren, otvoren, inteligentan, jednostavan i suptilan, verovatno je da takav
dizajn pleni svojom lepotom, nevezano da li je reč o vizuelnom identitetu,
omotu za čokoladu ili komadu odeće. Tada možemo da osetimo blago uzbuđenje.
Mislim da dobar dizajn proizvodi taj osećaj.
Šta te pored dizajna interesuje,
u čemu uživaš?
Pored
dizajna, oduvek me je privlačio zvuk, odnosno muzika. U poslednjih nekoliko
godina sve češće kao di-džej puštam muziku u nameri da promovišem neki novi
zvuk i tako bar malo obogatim scenu elektronske muzike u našem gradu. Di-džej
nije džuboks i ne radi na žetone, već neko ko svojim ukusom i muzičkim odabirom
može da otvori nove horizonte i povede ekipu na imaginarno putovanje. Raduje me
kada u tome i uspem.
Sašine mikseve poslušajte OVDJE.
Razgovarala Maja Isović Dobrijević
Vezan tekst: