Japanski istraživači ove nedelje otkrili su nešto više o ovom fenomenu.
U studiji, u kojoj je učestvovalo 20 muškaraca između 20 i 30 godina,
ispitanici su dobili zadatak da odgledaju dva filma, sa pauzom od 10
minuta između filmova. Oba filma bila su iste dužine trajanja.
Polovina ispitanika gledala je dva snimka na kojima je prikazano
putovanje od jedne destinacije ka drugoj, dok je druga grupa gledala dva
filma na kojima je bio prikazan povratni put.
Da bi izmerili
kako muškarci percipiraju proteklo vreme, rečeno im je da se jave kad
god misle da su prošla tri minuta filma. Oni su takođe dobili zadatak da
na skali od 11 podeoka označe dužinu trajanja filma, gde je -5 poena na
jednoj strani značilo da je prvi film bio mnogo duži od drugog, a +5 na
drugoj suprotno – da je prvi film bio znatno kraći.
Muškarci
nisu imali utisak da je drugi film trajao kraće, što je prilično
iznenadilo naučnike. Situacija se, međutim, promenila kada su učesnici
eksperimenta zamoljeni da uporede dva filma.
Naime, naš mozak
protok vremena meri na dva načina – jedan je matematički, a drugi
zasnovan na upotrebi jezika, gde stvaramo “priče” u vezi sa vremenom
događaja koje smo doživeli.
Efekat povratnog puta ne utiče na
sam naš mehanizam za računanje proteklog vremena, već postdiktivno na
naš osećaj za vreme, piše Vox.
Kada putujemo negde, najčešće žurimo da stignemo na vreme ili smo
suviše nestrpljivi, pa računamo svaku sekundu – zbog toga imamo utisak
da je put trajao duže nego što zaista jeste. Pošto smo precenili dužinu
puta, na povratku se zato obično prijatno iznenadimo kada shvatimo da
nije trajao onoliko koliko smo mislili. Na povratku takođe obično ne
razmišljamo o proteklom vremenu i put nam je poznatiji, što dodatno
doprinosi utisku da putovanje traje kraće.