“Kada Tihi progovori glasno”, bio je jedan od komentara na nedavni kulturno-politički intervju Voje Brajovića, legende srpskog glumišta, koji je u celosti objavljen u štampanom izdanju Nedeljnika. Ipak, koliko ja znam, Voja i Gaga nikad baš voleli da ih oslovljavaju “Tihim i Prletom”. Naročito kad su se šetali ili sedeli zajedno pa neko treći naiđe i uzvikne to čuveno “Ooooo… Pa jesu li to Tihi i Prle!”. Posle četrdeset godina, verovatno im je “malo” dosadilo. Ali nikad to nisu pokazivali slučajnim prolaznicima. Prosto, nisu tako vasipitani.
Koliko god kao dvojac iz “Otpisanih” jesu bili nezaboravni, nakrcali su oni tokom godina i mnogo snažnije uloge. Među tim ulogama bio je i njihov nezaboravni pozorišni tandem u predstavi “Posetilac”, Erika Emanuela Šmita, gde Voja igra Sigmunda Frojda, a Gaga – ni manje ni više – nego samog Boga koji ulazi u raspravu sa propovednikom ateizma u trenutku njegovog apsolutnog beznađa.
Na dan koji će ostati upisan kao datum odlaska velikog Dragana Nikolića, jednog od boljih među nama, puštamo deo intervjua iz štampanog izdanja Nedeljnika sa njegovim prijateljem, sagovornikom i saborcem Vojom Brajovićem.
Sa Gagom se znate skoro ceo život. Sećate li se kako ste se vas dvojica upoznali?
Upoznao sam ga potpuno blesavo, sedeli smo u “Proleću”, ne znam kojom prilikom. Ja sam bio student. On je bio završeni student. Tada su se svi sa svima družili. Najlepša stvar tog vremena bilo je druženje, zajedničko gledanje na sve probleme koji se dešavaju. Bila to politika i 1968, ili seksualna revolucija koja je sve ponela u smislu slobode življenja, ili nešto treće. Neko ima pare, neko nema pare – zajedno imamo toliko i toliko. Sećam se da je počeo da snima “Horoskop”. Strašno je bio uzbuđen zbog toga. U tom periodu smo se upoznali.
Da li je oduvek odskakao po svom smislu za humor? Tokom godina počeo je da važi za čoveka koji stvara radost i energiju gde god da se nađe i svuda oko sebe.
To je najvažnija osobina. Oduvek je bio takav, i kad je bio mlad. Shvatio sam vremenom koliko je to značajno u našoj profesiji – držati atmosferu i dobro raspoloženje, naročito kad se radi film i kad se rade televizijske serije. Umeo je to i Bata Živojinović, dok je snimao. Nema takvih ljudi mnogo, ali su na setovima uvek bili dragoceni, jer su održavali pozitivno raspoloženje.
Kao dvojac, široj javnosti Gaga i vi ste najpoznatiji kao Tihi i Prle. Ipak, možda ste čak i moćniji tandem bili u predstavi “Posetilac”, po tekstu Erika Emanuela Šmita. Vi igrate Sigmunda Frojda kom nacisti u Beču odvode ćerku. Gaga Nikolić je Bog koji u fraku, sa leptirkom ulazi kroz prozor Frojdove kancelarije, elegantno kako to samo Gaga Nikolić ume, i otpočinje raspravu sa vama, ateistom u beznađu. Kakav je Gaga bio kao Bog?
U jednom trenutku, Bog, dakle Gaga Nikolić kaže: “Ja sam uzeo obličje glumca koji će se roditi posle vaše smrti.” Kako je lukav pisac. Gaga je, kad smo radili na toj predstavi, rekao: “Slušaj, ja nemam nikakav lik, nikakav karakter. Igraću Boga. To što sam ja – to je Bog.” I zaista je bilo tako.
Ljilja Todorović je sve smestila na malu scenu, na kojoj je vrlo verno napravila kabinet Sigmunda Frojda tako da publika koja se tu nabije ima utisak da je u njegovom kabinetu. Erik Emanuel Šmit radi tako što vas stalno drži u dilemi: “Da li je ovaj neki ludak? O čemu se tu zapravo radi?” Stvara znatiželju, razmišljanje.
Piščeva želja je da, kad izađete iz pozorišta, kažete: “Čekaj, je l’ ovaj bio ovo ili ono?”Na kraju, Frojd simbolično puca u Boga. Onda kaže: “Promašio.” Nije samo promašio Boga nego je promašio i celu svoju ideju o tome. Bog Frojda naziva sveštenikom ateizma. Zbog čega Bog dolazi? Jer Frojd traži pomoć od njega. Izgubio je svemoć saznanja. Kasnije sam počeo to da povezujem za deističkim pristupom. Igrali bismo mi to, sve dok neko može. Kao što se i desilo.
Nedostaje vam “Posetilac”?
Naravno. Nedostaje mi i takav Gaga.
Na neki način, predstavom “Voz”, Kormaka Makartija, zajedno sa Sergejom Trifunovićem publici ste vratili komad snažnog dijaloga, glumačkih gromada, koji može da se zapisuje od početka do kraja, može da se gleda bezbroj puta i da se o nastalim impresijama razmišlja unedogled. Da li ste želeli novog “Posetioca”?
Slučajno sam video taj film, i jedan značajan deo dijaloga. Ali pravac predstave nije slučajan. Videvši to, osetio sam potrebu da uradimo predstavu, usmerenu kao što je bila predstava “Posetilac” sa Gagom. Erik Emanuel Šmit i Kormak Makarti su veoma pametni i prozorljivi ljudi, koji uspeju da svojim temama nametnu ono što je dragoceno – da posle predstave ljudi razmišljaju o onome što su gledali, da se preispituju.
U poznim godinama sam upoznao šta su to deisti. To je vrlo zanimljivo i za svet nepoznato, za razliku od teista, oni svet doživljavaju kao da je Bog tvorac svega, ali da se ne meša. U tome je razlika. Zanimalo me je ko je taj suicidni profesor u predstavi “Voz”, o kom je pisao Kormak Makarti, i zašto je Hristu stalo da baš njega spase. Zašto šalje Crnog Anđela da baš njega spase?
Naše polazište je bio Anđeo spasenja. Sergej je u predstavi Anđeo koji ima poslanstvo samog Isusa Hrista. Bez dileme. Takav kakav je. To je on, koji ima poslanstvo od Boga. Na kraju, u predstavi “Voz” Sergej kaže Bogu: “Poslao si me tamo da ga spasem. Što mi nisi dao reči? Dao si ih njemu!”
Ostatak intervjua pročitajte u NEDELJNIKU