Susret smo uglavili između njegovog puta na Svetu goru i novogodišnjeg nastupa na trgu u Valjevu. Pili smo pivo. Bio je dugo na brodu, sad piše neku rimovanu satiru – ozbiljne pesme, sređuje stan, aktivan je na Tviteru i to doživljava kao parče slobodnog medijskog neba, sem u Turskoj, gde je premijer Erdogan to dekretom zabranio. Od novije muzike Vladi Georgievu pažnju je privuklo nekoliko novih ostvarenja gospodina Antonija Pušića, pesme „Privatizovat“ i „Vrh dna“.
Veruje da ne treba ljudima davati uputstvo za upotrebu, jer se na taj način stvara rulja iliti masa koja uputstvo koristi po principu „kud svi, tu i ja“, a masu voli da vidi samo kad je neki dobar koncert. Nervira ga što je ovde inicijativa slobodnomislećih individua skroz pala, ali se nada da će se probuditi ljudi i da će opet izaći u grad. Dok je čekao da upalim diktafon, prokomentarisao je kako su ljudi odjednom postali pizde.
Zašto su ljudi postali pizde?
– Sveopšta, sveplanetarna situacija trenutno dovodi do masovnog opizdinjavanja. Napraviti od poštenog čoveka pizdu je zapravo zadatak novog svetskog poretka. Čoveka koji je vredan, koji ima svoje ja dovesti u situaciju da kuka, moli, kleči zato što ga je zarobila banka, zato što nije politički podoban, zato što nije odgovarajuće veroispovesti – to je danas pravac Novog svetskog poretka.
Masovno opizdinjavanje zapravo rađa kukavice na putu do sreće. Danas mogu biti socijalno zbrinuti i srećni samo kukavice, ljudi koju su beskarakterni ili su na putu ka sreći gubili svoj karakter, stavove i mišljenje. I konačno, kad se dohvate svoje sreće, shvataju da ne smeju ništa da kažu jer su prošli jedan vrlo trnovit put i na tom putu su se debelo zadužili. Tako oni postaju srećni, ali postaju srećne kukavice. A sve se dešava u toj velikoj akciji masovnog opizdinjavanja planete.
Kako izgleda ta sreća kukavica, šta je tu zapravo sreća?
– To svakako nije sreća prema mojim shvatanjima, ali ljudi različito pojme sreću. Za nekoga je sreća da ima slobodno popodne, da bude s porodicom, da ode s prijateljima na piće, da ima hobi, da čita knjigu ili se bavi sportom. Zaboravlja se i dalje da je vreme najskuplje. Jureći za parama i uspehom, a nemajući vremena za neke svoje prohteve, ne može se biti srećan. Kukavice samo misle da su srećne, ali vrlo brzo od njih će tražiti da budu još veće kukavice, da se još više osramote, onda će tražiti da osramote i porodicu, suprugu i decu. Neki neće moći to da prihvate, a neki će prihvatiti, nadajući se da će konačno biti srećni. A zapravo će biti toliko duboko nesrećni da neće moći ni da se leče.
Je l’ ima u Srbiji takvih?
– Da, to je apsolutni trend kod nas.
Ja bih vam bez problema dodelio plaketu za čojstvo i junaštvo zbog ona tri koncerta u Domu omladine, koja ste za jedno veče organizovali kao pomoć Isidori Bjelici, koju dotad niste čak ni poznavali.
– Samo sam hteo da pomognem, a bio sam u prilici, i to sam smislio vrlo brzo. Isidora je žena koju na neki način zna i onaj ko je ne poznaje. Možda imaju pravo da se ljute ljudi čija su deca nepoznata i bolesna. Hteo sam da pokažem da ako poznati pomaže poznatom, to će naučiti i nepoznate da mogu da pomognu nepoznatim. Dao sam primer, ništa više od toga. Nažalost, ja sam štrčao, baš kao što je i Marko Miljanov pisao o retkim primerima čojstva i junaštva. Zato ih je sve stavio u jednu knjižicu koja može da se pročita za dva sata, posle ručka.
Zar nije suludo da je ovde najefikasniji način lečenja putem SMS?
– Ali i to je bolje u odnosu na ništa. Jer ako neko stavi onu uplatnicu, žiro račun, potpisujem da je to propalo. Dok ljudi vide taj broj, pa odu u banku – prođe voz.
Šta se nama desilo da postanemo ovakvi, nejaki i nezainteresovani?
– Dosta je tu kriva digitalna era, koja je promenila način života, otuđila ljude, pa svi bleje u svoje smartfonove i logično je da na internetu traže izlaz. A što se tiče institucija koje bi trebalo da leče, one ne rade nešto kako treba, čim ti svi ljudi moraju da idu negde i traže pomoć na drugoj strani. Bolesti su razne i svakog dana se javljaju nove čudne dijagnoze, a verujem da to i te kako ima veze s bombardovanjem. Svašta su sručili na nas. Otrovana nam je hrana, sve oko nas je kontaminirano. U mnogim gradovima je zagađen vazduh desetinu puta više nego što je dozvoljeno. Recimo, Užice nema čistu pijaću vodu godinama. To je nešto o čemu se malo priča.
Tako smo počeli da živimo – malo se priča, a mnogo se ne priča. Kako se informišete?
– Trudim se da to bude mimo ovih televizija s nacionalnom frekvencijom i novina koje izlaze svakog dana i na naslovnoj strani drže ove nesrećne učesnike brutalno vulgarnih, takozvanih rijaliti šou-programa.
Jeste li bacili pogled na neki od tih rijalitija?
– Ne, zaista ne. To ne mogu da prihvatim, niti da dozvolim da na to potrošim ijedan sekund. Nisam gladan, hvala! Doručkovao sam. Nema potrebe da mi neko servira gluposti. Čovek pojede koliko mu treba, ne mora da uzme sve što mu se posluži. Znam da ustanem od stola kad mi se nešto ne sviđa.
Šta doručkujete?
– Zavisi. Nekad pivo, nekad napravim bogatu trpezu za porodicu, a nekad odem bez doručka. Ne jedem fensi muslije, ni ovu GM hranu, ništa industrijsko ne konzumiram. Biram da jedem kvalitetno, pa je tako i sa TV programima.
Ne konzumirate GM TV programe s visokim rejtingom?
– A šta znači rejting i ko ga je procenio, da ne kažem štelovao?! Jedini pravi rejting je kad vidiš koliko te ljudi poštuje kad izađeš na ulicu, rejting se meri tako što izračunate koliko ljudi možete tokom dana da pozovete na piće ili koliko vas njih pozove. Ove agencije prvo ne znaju da ga izračunaju niti ga je sasvim moguće izračunati putem nekih piplmetara. To je jedna strana, a druga je što su te informacije o gledanosti – netačne!
Gde žive ti piplmetri?
– Po nekim stanovima i kućama, veoma čudnim. Baka mog prijatelja živi u Zaječaru, ima piplmetar i ne da da se skloni Pink jer ona dobija neku kinticu i kafu svakog meseca. Od koga li, pitam se? Ali verovatno bi ta baka isto gledala neki rijaliti tog tipa, a ovako se neko setio, pa je i častio.
Kako ste preživeli „državni udar“?
– Mislite fikciju državnog udara? To je bilo mnogo smešno, gledati onog čoveka kako urla po televizijama. Šteta što je trajalo samo jedan dan, bilo bi zabavnije da je bilo sedam dana državnog udara. To je fikcija jednog čoveka koji ima dozvolu da javno širi paniku, a da mu niko zbog toga ne kaže ništa. Ali ako je nekom strancu neko simultano prevodio histerične paušalne izjave tog čoveka, verujem da je brzo spakovao kofere i otišao.
Ovu godinu ćemo pamtiti i po tome što je ugašen muzički program Radija Studija B.
– To je još jedan poraz Grada Beograda, svih Beograđana i ljudi koji vole ovaj grad i koji su ga zavoleli i zbog tog kultnog programa, koji je nekako strujao kroz grad. Ti radio-talasi Studija B talasali su ovu kaldrmu. Doselio sam se u Beograd pre više od 20 godina, ali sam još kao klinac, kad sam dolazio ovde, imao priliku da slušam Zorana Modlija, Slobu Konjovića, Žikicu Simića.
To su ljudi koji su program činili drugačijim i davali ljudima smernicu koja je to muzika dobra i kvalitetna. Nažalost, sad su ugasili Studio B i zameniće ga plej-listom od 200 istih pesama koji klinci slušaju, jureći za ruljom, nemajući ništa individualno.
Vaše muzike nije bilo dosad na Studiju B, a sasvim je moguće da se nađe u novoj programskoj šemi.
– To nema nikave veze. Ne opredeljujem se na osnovu toga koji medij mene pušta ili ne. Uvek je divno imati mogućnost da se čuje nešto drugačije. Na snazi je ta muzička uređivačka politika novog svetskog poretka – hajde da sve stanice na svetu u istom trenutku puste Ledi Gagu. I onda deca ne znaju ko je Bouvi ili Vorhol, a znaju sve jutjubere i sve MTV pesme. Nikad nikome ne bih zabranio da pušta moju muziku jer onog trenutka kad je javno pustim, ona više nije samo moja. Ona je svačija.
Moju muziku, sem onom totalnom dnu, nikome nisam uskratio da je emituje. Ta zabrana važi samo za TV Pink. Ako taj novi radio Studio B i bude puštao moju muziku, nisam siguran da ću ga slušati. Oni su mnogo uložili u kampanju za novi radio i novu plej-listu, ali nekako mi se čini da je bilo ljudski da naprave jedan spot u kojem će se zahvaliti svim ljudima koji su bili Studio B. Na primer, jednom Dušku Radoviću, čija je matrica skinuta.
Gle čuda, pomenuste Pink, vi ste jedan od najdoslednijih kritičara tog ružičastog koncepta.
– To je model tušta i tma šunda i kiča, sve u fazonu „ajde da zabavimo neku raju“. To je prostor u kome ne želim da budem, na obostrano zadovoljstvo. Ne bavim se njima, ali smatram da kad je veliko zlo u pitanju, treba to povremeno pomenuti. Čisto da se ne zaboravi.
Na šta vam liči politička scena u Srbiji?
– Nema je, postoji jedna užasno velika partija i neke partije koje, koliko vidim, ne postoje. Ovde je inicijativa minimalna, ljudi su pasivni, sukob mišljenja odavno ne postoji, što znači samo dve stvari – ili svi misle tako, što ne možemo da ukinemo kao pretpostavku, ili je u pitanju jak jednopartijski sistem.
Kako se osećate u tom jednopartijskom sistemu?
– Imam svoje mišljenje, ali nikad javno ne istupam u korist politike i političara. Nikad nikome nisam držao stranu, nikad nisam pevao ni na jednom političkom skupu, ne dolazim na rođendane partija… A privatno se svakom od političara za kog mislim da je pristojan fino javim.
Na primer, Mrkonjiću?
– On je bio moj komšija, pa su ljudi povezivali kako smo dobri i otkud se znamo. Mada, otkad se odselio iz mog kraja, više se ne viđamo. On je stari tip Beograđanina i nema mnogo takvih ljudi. Mangup je, interesantan, šta god ko mislio i pričao. To je moj prijatelj i dobar čovek.
Jeste imali nekih problema zbog svojih političkih stavova?
– Ne, velikih. Možda neko latentno izbegavanje, samo zbog toga što nisam ničiji. Jedan jedini put sam javno istupio kad je bio referendum oko razdvajanja Srbije i Crne Gore. Bio sam protiv toga jer sam čovek koji voli spajanja, sinergiju, umrežavanje, druženje, širenje, a ne sužavanje. Svako odvajanje je na neki način osiromašivanje. Definitivno. Slična stvar je i s onom Jugoslavijom, ali to je priča o nacionalizmu koji je skuvao ceo narod u jednom loncu, po želji moćnika.
Kako vam izgleda Ministarstvo kulture?
– Ukratko, uopšte mi ne izgleda. Tu nema šta da se vidi, a ministar kulture ponaša se i izgleda kao dvorska luda. Smešan čovek, bez stava i programa tog ministarstva, koje je u fazonu da ukine balet, a u budžet stavi cirkus, čovek koji je sebi dao za pravo da ukine Tanjug, a ne može da završi muzej u roku koji je sam sebi postavio – to je velika lakrdija. Ali stvarno bih ovde stavio tačku na ovu temu. Nema smisla da širimo priču.
Moram malo da vas provučem kroz aktuelne afere – ministar Gašić?
– Nemam komentar. Ovo možete i da boldujete.
Ko je ovde elita?
– Sigurno ne ovi koji se predstavljaju kao pripadnici elite. Elita je tiha, ne vidi se trenutno, sedi kod kuće, elita su ljudi s manirima, gospoda koja se rodila čak i na selu. Poznajem ih. Ovi koji se tako predstavljaju zasigurno nisu to. Elita se ovde ne vidi, ili se jedva vidi.
Šta znači reč region?
– To je otrcana reč, ali kapiram da je region mesto gde za jedan dan možeš da dođeš autom. Samo je pitanje koliko brzo voziš i kolika je gužva na putu.
Kakva je muzička scena u tim nazovimo ih državama koje su nastale raspadom zemlje?
– Desilo se da u svakoj od tih država imamo vlasnike šunda i kiča koji su super pozicionirani i koji kreiraju nazovi mejnstrim. I onda neki dobri bendovi iz Hrvatske ili Bosne dođu i sviraju u Domu omladine ili u SKC ili u malim ambijentalnim prostorima, a da nikad ne mogu da zadobiju medijsku pažnju ovdašnjeg poglavice šunda i kiča ili da sviraju u Sava centru. Isto to se dešava i s našim bendovima kod njih. Ljudi koji su alternativa vrlo dobro se prepoznaju i dobro komuniciraju, ali ta predstava se dešava pred malim brojem ljudi.
Kad kažete vlasnik kiča i šunda, jasno je ko je to u Srbiji. A ko je u Hrvatskoj?
– Tompson.
On je marioneta.
– On je u vlasničkim strukturama glavnih radio-stanica, svi od njega nešto zaziru jer ima neki sindrom heroja, baziran na nacionalizmu koji ispoljava u svojim pesmama. On je alfa i omega kad se odlučuje koga emitovati, a koga ne. Tamo i puste neke moje pesme jer pevam na ijekavici, što nikad neće umanjiti Srbina u meni.
Ta moja ijekavica je u Hrvatskoj nekako prihvatljiva, ali neko ko peva na ekavici će vrlo teško proći. Jedine zemlje koje nisu ostrašćene su Slovenija i Makedonija, čak i ne gaje režimske šlihtače. Taj level šlihta, kao što je kod nas Pink, ne postoji. Nikad se nije rodio veći šlih-majstor svakoj vlasti od jednog Željka Mitrovića. A žalosno što je tako jer je bio dobar svirač bas-gitare u jednom super bendu.
Šta vas još nervira?
– Neiskrenost, manipulacija, obrt iliti spin, nervira me kad neko potcenjuje moju inteligenciju. Nisam siguran da sam nešto mnogo inteligentan, ima mnogo inteligentnijih, čak nisam nikad utvrdio koliki je moj IQ. Ali zasigurno znam da je određena doza bezobrazluka dovoljna da isprovocira moj intelekt, koliki god da jeste. Ništa me posebno ne uznemirava koliko ne mogu da verujem kako neko može da bude uporan u tom bezobrazluku. To su na prvom mestu političari, odnosno njihove floskule koje bacaju na sve strane.
Gde je bolje, na kopnu ili na brodu?
– Na brodu je najbolje, ali da biste znali koliko je dobro na brodu, morate da siđete malo i na kopno. Ne može stalno biti dobro, morate malo da se spustite, balans je neophodan. Otići na brod, odmoriti glavu, izopštiti se iz svakodnevice, iz ljudskih ćudi vrhunska je privilegija. Kada sam zaradio novac, nisam stavio zlatne kvake i „svarovski kupatila“, nego sam kupio brod. Time sam kupio svoj mir, svoju slobodu i avanturu. Na neki način i svoj život. Kad si samo običan čovek koji je nekim brodićem doplovio u neku luku i treba da ostvari kontakt sa nekim lokalcima – sve je kristalno jasno. Ti ljudi nemaju predrasude, nemaju najavu, ne osećam se kao EPP, već kao biće koje traži samo ljudski odnos.
Zamislite da Vučić ili Gašić tako doplove u neku luku.
– Verovatno bi, za promenu, morali da komuniciraju iskreno. U tom trenutku, u toj luci ili na tom brodu, morali bi da budu to što jesu. Drugačije ne znam da li bi i doplovili. Ne može se ploviti ako nisi realan. Nerealni ljudi isplovljavaju po nevremenu i potope brod. Nikad to ne radim, uvek čekam da prođe vetar, da prođe loše vreme i tek onda isplovljavam jer imam odgovornost prema ljudima koji su sa mnom na brodu. Oni su mi mnogo važni. To su uvek moji najbliži.
Pričaju ljudi da još uvek kod kuće slušate ploče.
– Istina, živa. Imam dve hiljade ploča kod kuće. Znam da sam vrlo usamljen u tome i ne poznajem mnogo ljudi s kojima mogu da razgovaram na tu temu, baš vrlo retko, kad je neka berza ploča ili kad se na putu nađem na berzi ploča.
Usamljen sam u odnosu na masu. I dalje furam analogni mikser koji troši više nego etažno grejanje, imam kolekciju vrhunskih mikrofona, najboljih ekvilajzera i pojačala… Od toga ne odustajem. I dalje mi je lepši „kadilak“ iz 1964. godine nego ovaj najnoviji kojem se voze kriminalci. „Harli Dejvidson“ je i dalje najlepši motor na svetu.
Jedna grafika na zidu može da mi predstavlja sve, a nadrndana renomirana poludigitalizovana slika da mi ne znači ništa. A imam i brata koji je još ekstremniji u tome jer u stanu ima stare pegle, radio-uređaje, stare točkove… Jednostavno uživa u tome. Pre neki dan sam mu u tu kolekciju starina dodao jedan klavir iz 1972. godine.
Šta ste mislili da mi poklonite za Novu godinu?
– Sramota.
Što?
– Tako se zove pesma koju vam poklanjam.
Slušam.
– Sramoto, siđi s mog lica, zbog tebe se opet stidim, kraj ogledala moram proći, a ne bih baš sad da te vidim.
Sramoto, već dugo si sa mnom, upoznaj i druge ljude, nek proba još neko sa tobom izjutra oprati zube.
Naša veza je čudna i kao da predugo traje, stalno mi uzimaš hrabrost, a Bog mi te iznova daje.
Neko te više treba i zaslužuje mnogo više, al’ meni si tako vjerna, ti govoriš ovo što pišem.
Posebna zaista jesi i ne može svako sa tobom, uvijek na istoj adresi gdje živim sam sa sobom.
Izvor: Newsweek