Burno je bilo ovo leto za Vasila Hadžimanova. U seriji koncerata našeg proslavljenog džez pijaniste, verovatno je najveću pažnju privukao onaj sa Vlatkom Stefanovskim gde su na festivalu Jazz in the Garden prvi put sami nastupali – s pevačem Dinom Boumanom koji im se kao gost priključio na sceni – nakon godina saradnje, što je ispunilo Botaničku baštu do poslednjeg mesta.
Uvek ste se bavili fuzijom tradicionalnog i modernog. Kako je sada na koncertu sa Vlatkom bilo pomešati dve fuzije? S jedne strane džez, s druge etno-pop?
Nije bilo teško, jer je linija osnove slična. Te balkanske melodije koristio sam i ja, a Vlatko od grupe Leb i sol. Na početku mog rada, još 1992. kada sam kao klinac svirao u Bostonu, otkrio sam koliko potencijala ima ta vrsta miksa, i u kojoj meri balkanska muzika može da posluži kao inspiracija. Retko kada bih uzimao samo izvornu narodnu pesmu, uvek bih radije kroz „filter“ provukao moje shvatanje i emocije vezane za ovo podneblje. Sličan princip je i sa džezom. Koliko god da sam oduvek bio zaljubljen u džez, nikad nisam postao klasičan muzičar koji svira džez standarde ili tradicionalni džez. Jer u Americi sam još onda upoznao ljude koji dolaze s tog podneblja i koji sviraju bolje od mene, jer osećaju tu muziku kao svoju. Tako sam shvatio da je besmisleno da budem samo jedan u nizu, koji pokušava da uhvati tu svetlost džeza ili svetlost narodne muzike. Shvatio sam da je mnogo bolje da pustim tu svetlost da me obasja, pa da je širim dalje, kroz svoj rad. Džez je za mene bio sloboda, a balkanska muzika inspiracija po svim atributima koji je čine. Jer ona je sama po sebi fuzija tursko-arapskog zvuka s evropskim i zato je tako specifična i jedinstvena.
Vasil Hadžimanov Foto: Amir Hamzagić/Radar
Kako izgleda danas američka džez scena? Čini se da je i dalje to prestonica džeza, dok u Evropi pomalo popušta interesovanje u smislu i produkcije i publike?
Nije baš tako. Tačno je da u Americi imamo konstantan priliv fantastičnih muzičara i da je konkurencija ogromna. Stvari su se promenile poslednjih nekoliko godina. Scena se iz Njujorka raselila, pa sada i u drugim gradovima ima zanimljivih nastupa, recimo u Los Anđelesu, koji ima svoju dobru scenu. Što se novih naraštaja tiče, Amerika apsolutno konstantno izbacuje nove muzičare koji imaju šta da kažu, ali i mnoge koji nemaju šta da kažu. Uvek isplivaju pojedinci koji prave divnu muziku. Problem je u tome što je decenijama unazad džez u Americi nepopularan. Video sam nedavno tamošnju listu žanrova koji su rangirani po popularnosti i džez je zauzeo poslednju poziciju. Došli smo do toga da se popularnost određuje podacima ko prodaje više. Novac diktira sve. Zato su se od kovida u Njujorku postepeno gasila neka legendarna mesta, u kojima se pedeset i više godina svirao džez. Bili su to mali klubovi, koji nisu mogli da izdrže ovo novo vreme i jednostavno su bankrotirali. S druge strane, Evropa i dalje ima ogroman broj festivala, ali i izdavačkih kuća koje i te kako tretiraju džez muziku na visokom kreativnom nivou. I tako, Amerikanci odlaze u Evropu, Japan, a odskora i u Kinu, gde mogu da naplate svoj rad na džez sceni. A njujorški klubovi više služe kao test novih numera, muzičara i eksperimentisanja sa žanrom, odakle autori odlaze na druga mesta da bi svoju muziku pokazali. I od nje nešto i zaradili.
Političarima nije do zdrave reči, niti do dijaloga. Nije im ništa bitno osim da zadrže vlast, po svaku cenu. I spremni su da bilo koga, ko misli ili želi drugačije, bukvalno unište ako treba. A to se dešavalo našim najvećim umetnicima
U poslednje četiri godine promenio se i odnos javnosti prema komercijalnom i nekomercijalnom, posebno u muzici. Samo ono što je isplativo diktira trendove i ukuse. Kako vam to izgleda?
I dalje sam u šoku koliko su se stvari brzo promenile na štetu autora i izvođača u muzici. To se desilo pre svega zahvaljujući promeni sistema slušanja muzike. Sada caruju striming platforme. Kao da je neko preko noći odlučio da sve što mi radimo nećemo zapravo moći da naplatimo. Ta mizerija koju dobijamo od striming platformi tipa Spotifaj, Dizer i ostalih je uvredljiva. Međutim, kao što to obično i biva, sve dok najveća imena ne dignu glas, mi ostali nemamo mnogo izbora, osim da se durimo u svoja četiri zida. Dotad bukvalno besplatno dajemo svoj rad u koji sami ulažemo i novac i trud i godine iskustva. Ono što mi radimo i što zovemo muzikom, vlasnik Spotifaja naziva kontentom. Od nas se očekuje da sve sami smislimo i snimimo, onda potpišemo za kuću koja sve to dobije na gotovo, a za sve daje veoma malo. I zato, jedno od najtežih pitanja koje jedan mlad čovek na početku karijere može da mi postavi jeste – šta bih radio da sam na njegovom mestu i da sad počinjem karijeru.
I šta biste radili?
Na to pitanje odgovaram filozofski, onako kako zaista i verujem, a to je da su neka pravila večna. Ako nešto zaista voliš i zaista uložiš sebe u svoj rad, vremenom će se to vratiti. If you take care of music, the music will take care of you. To je divno rečeno i ja u to verujem. Tako i funkcionišem, jer da nisam takav otišao bih u neke mračne vode i svirao muziku koja je sve drugo od onog što sam ja, samo da bih preživeo. Ali činjenica je da novim klincima nije lako. Koliko god su nama devedesete bile teške, bilo je mnogo lakše nego mladima danas. Mi smo se u muzici oslanjali na dekade za nama, kada se muzika slušala, kada je bila važan deo ljudskog bića. Danas muzika više nije uopšte toliko značajna. Postoje neke druge zanimacije, od društvenih mreža nadalje, koje više privlače ljude. Ne postoji više ono da se čovek opusti i odsluša ceo album, ne baveći se ničim drugim. U brzini koju diktira današnje vreme, najveća je strahota da se nešto novo iskusi. Mediji ne dozvoljavaju čoveku da mu bude dosadno, jer u dosadi čovek može nešto i da stvori. Životi su nam ispunjeni kontentom, i u takvom okruženju čovek više nema kapaciteta da išta apsorbuje i procesuira, a kamoli da uradi nešto što će da ga inspiriše i što će posle da inspiriše druge. Prava umetnička muzika budi u čoveku iracionalno, nešto što ne može da se objasni rečima, a upravo je taj osećaj bitan za emotivni, intelektualni ili duhovni razvoj pojedinca. A taj osećaj je danas sve ređi.
Vasil Hadžimanov Foto: Amir Hamzagić/Radar
Koliko je veštačka inteligencija tome doprinela i kako ona može da utiče na muziku?
Iskreno, teško da možemo da pričamo o veštačkoj inteligenciji u muzici. Jer ipak nije stvoren superkompjuter koji može sam da kreira muziku, na njemu specifičan način. Taj AI je jedan ultimativni plagijator, koji koristi svu muziku sveta da bi je generisao u nešto što je smislila ta navodna inteligencija. I tu se prepoznaju faktori koji su ukradeni. Meni to nije nikakav uspeh, a obaška što je to krađa i što mora zakonom da se reguliše. Imamo i slučajeve u Holivudu gde su se scenaristi pobunili, pa i glumci, jer AI sve krade. Tako da mi je čitava ta euforija preterana. Pritom i vizuelni i audio doživljaji pokazuju da nešto tu nije u redu. Prosto nedostaje ljudski faktor. Možda će i to uspeti vremenom da prevaziđu, ali sada sve deluje neprirodno i nezdravo, i nemam ni lep niti pozitivan osećaj kad vidim sliku generisanu preko AI ili muziku koja je tako rađena. Naravno, postoje oblasti u kojima AI može da učini život lakšim. Ali kad pričamo o umetnosti, kulturi i kreativnosti u njihovom izvornom obliku, veštačka inteligencija je daleko od prihvatljivog.
Dakle, sve će morati da se resetuje? Znate ono verovanje da je muzika najstarija umetnost, jer prvi ljudi su zapevali i stvarali zvukove od dostupnih materijala pre nego što su počeli da crtaju ili da glume. A taj prvobitni osećaj ne može da nadomesti nijedan kompjuter…
Ima i u tome logike. Recimo, popularna muzika je do te mere prestala da bude humana, interesantna i kreativna, da je krajnji trenutak da se resetuje i vrati na početke. Ona izgleda baš kao da je neko pritisnuo neko dugmence i dobio gotov proizvod odmah. Toliko je sve postalo ispeglano da izgleda kao da je oduzet ljudski faktor u svim njenim segmentima. Popularna muzika je postala simplificirana do besmisla. Jednostavnije od toga bi bilo samo da neko lupa šakom o sto.
Politika nije imaginarna stvar u nekoj drugoj dimenziji. Politika je naš svakodnevni život. Postoje oni koji su preopterećeni time šta je veliki šef rekao danas i svakog drugog dana na televiziji. Upravo zato ne možemo dopustiti sebi da budemo apolitični i nezainteresovani
Spomenuli ste da mnogo radite i to različite stvari. Da li je to vaš eskapizam, beg od ove naše stvarnosti?
Naravno, moj posao je blagoslov na kome sam zahvalan. Muzika nije samo način na koji zarađujem, nego je i lek, beg, oaza mira, put u drugi svet, mnogo lepši od ovoga u kome živimo. Međutim, postoji limit do kojeg mogu svojim ušima dopustiti da slušaju te zvuke, koji su intenzivni. Zato imam plan B, a to su beg u prirodu i rad u prirodi. Rad na placu me leči ponekad više nego muzika. Bavljenje muzikom podrazumeva da imam zadatak, ali kada i od toga hoću da napravim pauzu, onda pobegnem u prirodu. Fizička aktivnost plus izloženost prirodi rezultiraju neverovatnim zdravljem. I to je fascinantno.
Jeste, ali opet ne možemo u potpunosti da se izolujemo od nekih stvari, a poslednjih godina imamo porast nasilja u društvu. Sve izgleda kao da ovu vlast ne zanimaju umetnost i kultura, niti da ima prosvećen narod, što naravno dovodi do pucanja na sve strane.
Svuda se banalizuje uloga kulture i umetnosti, a ja o tome pričam svih ovih godina. Kultura će uvek ostati na poslednjem mestu, kako stoje stvari, jer uvek ima navodno važnijih pitanja i tema. Međutim, bez kulture sve je besmisleno. I ovde ne pričamo o tome da li ćemo otići u muzej ili u pozorište. Pričamo o tome da li je čovek naučen da kaže dobar dan ili hvala. Od toga sve počinje. Došli smo do tačke da te reči mogu čoveka da promene. U toj sekundi možda postoje svetlo i nada. Jer sve vreme nam putem medija imputiraju da je sve užasno i grozno, da je mrak svuda. Godinama to rade s tim užasnim naslovima kojima se jure klik bajtovi. I kada postoji taj konstantan input grozote, paranoje, straha i uzbunjivanja sveta, onda samo jedno dobar dan može da zvuči predivno, jer budi nadu da možda nije sve tako strašno i crno. To je kultura o kojoj treba da pričamo. Tek kasnije dolazi i neko saznanje o umetnosti i prosvećenosti, gde se otvaraju vrata ka svetovima koji su prekrasni, puni ljubavi, koji promovišu mir i objašnjavaju ljudska načela. Kultura je stravično važna stvar koja je na poslednjem mestu, a ja sam siguran da je upravo zbog toga mnogo štošta loše u našem društvu.
Mediji ne dozvoljavaju čoveku da mu bude dosadno, jer u dosadi može nešto i da stvori. Životi su nam ispunjeni „kontentom‟, i pojedinac nema kapaciteta da išta apsorbuje i procesuira, a kamoli da uradi nešto što će da ga inspiriše i što će posle da inspiriše druge
A jedan od razloga je i taj što najvulgarniji jezik dolazi sa samog državnog vrha. Kako onda da očekujemo od običnog naroda da kaže dobar dan?
Pa da, riba smrdi od glave. Taj govor političara u javnosti je princip po kome oni smatraju da se tako najlakše približavaju narodu. U stvari to je duplo zlo, jer ako te poruke stižu od onih koji u prvom redu treba da budu vizionari i da vode narod, kakvu nam nadu u bolje to donosi? Kod nas je dopušteno da vlada kriminal i da ljudi koji zaslužuju da budu kažnjeni i iza rešetaka šetaju slobodno ulicom, čime se šalje poruka da tako može svako. Ako prestanem da se čudim svemu tome, onda sam gotov. Onda postajem jedan od njih. A to ne mogu da dopustim, prvo sebi a onda ni svom okruženju. Ne mogu da prihvatim da je to normala. A kako stvari teku, to postaje jedan sasvim uobičajen sistem života kod nas.
Vasil Hadžimanov Foto:Vesna Lalić/Radar
Mnogi su trpeli posledice zbog svog političkog angažmana, i vama se to isto dešavalo. Da li mislite da je zdravo to što je vlast uspela da ućutka mislene ljude, što prozivkama u Skupštini, što konkursnim politikama?
Njima nije do zdrave reči, niti do dijaloga. Nije im ništa bitno osim da zadrže vlast, po svaku cenu. I spremni su da bilo koga, ko misli ili želi drugačije, bukvalno unište ako treba. A to se dešavalo našim najvećim umetnicima, među kojima su bili i Goran Marković ili Dragan Bjelogrlić. Svi znamo za slučaj kad je poništen konkurs na kome je dobio Goran Marković, samo da on ne bi snimao film. Najstrašnije od svega je što više i nema zakulisnih radnji. Sve je tako eksplicitno. Toliko drže stvari pod kontrolom, da ne moraju više da skrivaju ništa! Nije im bitan taj providni paravan. Eventualno, ako se rasplamsa po medijima neka afera, gledaju da malo utišaju tu vatru, ali čini mi se da smo došli do momenta da ni to više nije bitno. I naravno da ja ne očekujem više ništa od njih. To je sklop ljudi koji imaju jednu agendu, koja je jasna, a to je zadržati vlast po svaku cenu. Ali to ne znači da treba da se pomirimo, ćutimo i trpimo.
I poslednji protest pokazao je da još ima onih koji ne ćute. Rekli ste da ste čovek prirode, pa kako ste vi prihvatili čitavu tu priču oko litijuma?
U životu su retko stvari crno-bele. Često se nalazimo u nekom sivom prostoru u kome možemo da posmatramo različite istine. Međutim, ova situacija oko Rio Tinta je do te mere crno-bela, i toliko je sve jasno i toliko stručnjaka je transparentno, s jasnim podacima, statistikama i studijama sve objasnilo, da više tu nema šta da se priča. Između ostalog, imamo brojne primere delovanja sličnih kompanija po pitanju svega onoga šta ostavljaju za sobom. Tom korporativnom svetu ništa nije važno. A najmanje naši životi. Oni su jedan virus koji vlada ljudskim rodom. Ne postoji granica morala, etike ili ukusa koju neće preći, dok ne završe započeto. To je sistem u kome se računa samo ono šta donosi više novca. A koje su posledice toga, potpuno je nebitno. A nama su jedino preostali voda, vazduh i zemlja. Ako i to stvarno uništimo, onda više nema spasa. I mislim da ljudi to konačno shvataju. To više nije pitanje ko za koga glasa. To je bukvalno tema preživljavanja i opstanka ovog komada planete Zemlje. I ako bilo ko od nas planira ovde da živi, pristanak na kopanje rudnika je smrtna kazna.
Kako to da se za profit uvek vezuje jedna te ista grupa ljudi?
Zato što su fascinirani materijalnim. A to je najgora bolest zavisnosti koja postoji. Nestvarno je koliko moć i novac mogu da promene čoveka. Naravno postoje i oni koji se obogate, a ostanu ljudi. Ali očigledno je da najveći broj onih koji kada steknu neku moć potpuno pobesne i više ništa ne vide ispred sebe, uključujući i ovu ekipu koja nas konstantno ubeđuje da je sve ovo oko rudnika fantastično za nas, iako baš sve govori suprotno. I mislim da je to veoma loš potez za njihove političke karijere, kakve god one bile. Jer verujem da narod ovo ipak neće dopustiti.
I dalje sam u šoku koliko su se stvari brzo promenile na štetu autora i izvođača u muzici. To se desilo pre svega zahvaljujući promeni sistema slušanja muzike. Kao da je neko preko noći odlučio da sve što mi radimo nećemo zapravo moći da naplatimo
Da li ćemo uopšte preživeti ovo vreme? Ka čemu sve ovo vodi?
Izbor je uvek na nama. Oduvek je bio. Cela suština te male skupine ljudi jeste da mi mislimo da nemamo izbora. Tako vlastodršci deluju svuda u svetu. I zato ponekad protesti deluju kao unapred izgubljena bitka. Ali ako su konstantni, imaju jasne ciljeve i ako zaista na miran način blokiraju sistem i ucene vlast da ipak promeni odluku, onda uopšte nisu besmisleni. Niti ovde niti bilo gde drugde. Međutim, kod nas je letargija jedna simptomatična bolest. Čitav napredak tehnologije, o čemu smo pričali, učinio nas je tupljim i nezainteresovanim za bilo šta. Upliv informacija je ogroman i deluje kao da sebi činiš plezir što se na taj način razonodiš, ali upravo to otupljuje tako da čovek više nema energije niti kapaciteta za bilo koju akciju. Pojedinac više nije svestan da svojim sebičlukom sebi više šteti. Jer ako bi bio manje sebičan i njemu bi bilo bolje. E zato je ovo vreme idealno za vlastodršce da nas drže u šaci još čvršće. Velika većina ljudi je zombifikovana. To ne znači da treba da budemo 24 sata politički aktivni, ali ne možemo sebi dopustiti da ostanemo apolitični. To ne postoji, jer svakim svojim korakom čovek se susreće s politikom. Ona nije imaginarna stvar u nekoj drugoj dimenziji. Politika je svakodnevni život. Postoje oni koji su preopterećeni time šta je veliki šef rekao danas i svakog drugog dana na televiziji. I da li onda mi treba da se čudimo što je posle 30 godina njegovog delovanja baš to izašlo iz njegovih usta. Upravo zato ne možemo dopustiti sebi da budemo apolitični i nezainteresovani, jer se ova situacija tiče svih nas.
Preuzeto sa: https://radar.nova.rs/