Godine 1987. australijska federalna policija upala je u sedište Family i sa sobom povela šestoro dece koja su odgajana u izolaciji.
Uglavnom usvojena deca, njih ukupno četrnaestoro odgojeno da veruje da
su biološki naslednici Hemilton-Birn – svi su bili isto obučeni, sa
kosama ofarbanim u svetlo plavo. Deca su tučena, izgladnjivana i
forsirana
da redovno uzimaju psihodelične droge poput LSD-ija.
En Hemilton Birn ni dan svog života
nije provela u zatvoru. Danas boluje od demencije i živi u domu za stare u
Melburnu. Od kad je tamo, grupi je nedostajao lider i vremenom su članovi nestali sa vidika. Ali, onda
je u aprilu Fairfax pisao o legalnoj bici oko MtDandenong centra, kuće koje su pripadnici kulta koristili, a koja je
procenjena na oko 1.5 miliona dolara. Kako je član kulta Majkl Stivenson Helmer rekao Fairfax-u:“U stara dobra vremena kuća je bila puna ljudi, ali danas svet drugačije
funkcioniše. Ljudi su prezauzeti, preumorni ili previše stari da dođu.
Pretpostavljam da se ovo dešava svakoj instituciji ili crkvi kako ljudi stare”.
Iz ovoga mi nije bilo jasno da li kuću i
dalje koristi ili su je ostavili da propada. Želeo sam sam da vidim u kakvom je
stanju, ali su moji mejlovi i pozivi ostali bez odgovora. Radoznalost me je
naterala da se odvezem do kuće i sam proverim.
Tako sam se našao ispred ove
kapije.
Nažalost zaključane.
Preskočio sam ogradu i prošetao okolo. Sve
što sam mogao da vidim je drveće i trava. Ništa previše “kultsko” zasad.
Onda sam video zgradu koja me je podsetila
na kapelu iz osnovne škole. I dalje ne mogu da skontam šta me više plaši. Sa
zemlje sam pokupio mali štap da mi služi kao oružje u slučaju da stvari krenu
nizbrdo. Devetogodišnji ja misli da je ovo što radim baš zajebana stvar. Ja, u realnom vremenu, sam se pomalo usrao.
Je l to posuda za hranu za pse? Ja volim
pse, ali se nadam da ih ovde nema.
Izgleda da nema nikog kod kuće.
Zar nije smešno to što stalno kada se
trudiš da budeš tih, svaki korak zvuči kao da je sumo rvač ušetao u bazen
pun čipsa?
Pokucao sam – ništa se nije desilo.
Pa, bilo bi baš nevaspitano od mene ako ne
bih iskoristio ove merdevine.
Pokazalo se da krov i pogled sa krova
uopšte nisu spektakularni.
Ova stvar je prilično čista.
Kada sam prošao iza ugla, primetio sam da je
upaljeno jedno svetlo. Pokucao sam, ali nije bilo odgovora. U sobi, na malom
stolu je razbacana hrpa papira i jedna jedina olovka. Blizu je i krevet za jednu
osobu.
Nastavio sam da istražujem i pronašao ovaj
kul put.
Još malo sam gacao po nekom grmlju dok
nisam izašao na još jednu malu čistinu. A onda se desio najveći mogući kliše –
čuo sam zvuk lomljenja grane iza sebe. Okej, najebao sam. Bori se ili beži. Ali
ja nisam uradio ni jedno ni drugo. Umesto toga, samo sam se lagano okrenuo iza
sebe i video…
Jebeni emu.
Naravno napravio sam selfi, iako je ispao
malo mutan.
Negde u žbunju zapazio sam polu tajni put. Vreme je da zađem u dubine dvorišta.
Zastrašujuće lepo.
Odavde deluje kao najnormalnija kuća.
U ovom trenutku sam shvatio da, ako mi se
nešto desi i umrem danas, kod kuće sam ostavio celo pakovanje Snikersa koje
nisam pojeo. Sranje.
Da, ovde ne živi niko.
Odlučio sam da izblejim sa svojim novim emu
prijateljem, u pokušaju da prikupim što više informacija, ali moj prijatelj
ne zna da govori. Odlično su ga istrenirali.
Pozdravio sam se sa prijateljem i odlučio
da krenem kući i pojedem Snikers. Ako postoje neki ljudi koji obožavaju
određeni kult i borave na ovom zemljištu, dugo ga nisu posećivali.
Izvor Vice