Ubeđenje da invaliditet
nosi određeni karakter toliko je ukorenjeno da i danas opstaje u
društvu, a neka od najpoznatijih književnih dela jasno pokazuju zašto se
mediji smatraju ogledalom društva.
Bez obzira na žanr, likovi sa invaliditetom su, stereotipno, smešteni u dve kategorije: oni su infantilni i povučeni ili, mnogo češće, imaju ulogu glavnog negativca. Jedan od takvih je beskrupulozni Ričard III, za kojim, Šekspir kaže, čak i psi laju zbog njegovog izgleda, iako prema istoričarima u realnosti taj kralj nije imao invaliditet. Sličan princip dominira i u horor pričama Meri Šeli o doktoru Frankenštajnu i čudovištu koje se, odbačeno zbog izgleda, sveti, kao i u romanima Zvonar Bogorodičine crkve Viktora Igoa, Fantom iz opere Gastona Lerua, Ostrvo s blagom Roberta Luisa Stivensona i Mobi Dik Hermana Melvila. Dugi Džon Silver, gusar bez noge, nema milosti u potrazi za blagom, dok je Kapetan Ahab izgubio nogu, ali i razum u opsesivnoj borbi sa Mobi Dikom. Kvazimodo je poluljudsko biće, a Fantom iz Opere miriše na smrt, ali im njihovi tvorci ipak dozvoljavaju da svoju nežniju stranu pokažu bar prema ženama u koje su zaljubljeni.
Poznati zločinci sa invaliditetom u bajkama i stripu imaju iste sklonosti. Petru Panu život zagorčava Kapetan Kuka, Efijalt (300) izdaje Spartance, dok su glavni Betmenovi neprijatelj, Džoker, sa izobličenim licem i Pingvin, sa perajima umesto ruku.
Drugu krajnost čine infantilni likovi sa invaliditetom, kojima treba zaštita, poput malenog Tima u Dikensovoj Božićnoj pesmi, ili bar jedno veče koje mlada Laura provodi sa šarmantnim mladićem, kao u drami Tenesija Vilijamsa Staklena menažerija.
Jednorog kojeg mu poklanja, a kome je pri padu polomljen rog,
simbolizuje stav da se osobe sa invaliditetom u društvo mogu uklopiti
samo ako se njihova različitost ukloni i one postanu iste kao većina.
Takvu poruku šalju i neke bajke. Hajdi svoju usamljenu drugaricu Klaru
inspiriše da prohoda, dok se Lepotičina Zver na kraju pretvara u zgodnog princa.
U jednom od najvećih ljubavnih romana, Ljubavnik ledi Četerli D. H. Lorensa, na putu strastvenoj
vezi dvoje mladih stoji suprug, ranjen u ratu, “jadan i osakaćeni
bogalj”, povučen u sebe zbog sramote što koristi invalidska kolica. Čak
se i tvrdoglavo odbijanje da pristane na razvod povezuje sa njegovim
invaliditetom, a ne sa eventualnim emocijama prema supruzi.
Ni savremeni pisci nisu imuni na diskriminatorske šablone. Doduše, Toni Parsons u romanu Jedan po jedan svoje negativce sa opekotinama i teškim artritisom pokušava da opravda kroz motiv osvete zbog ubijene unuke, dok Den Braun u Da Vinčijevom kodu Liju Tibingu, koji se kreće uz pomoć štaka, dodeljuje briljantne intelektualne karakteristike, slikajući ga kao obrazovanog, cenjenog, imućnog, najpoznatijeg istoričara Grala na svetu, ali spremnog na sve da dođe do cilja.
Za razliku od njih, Haled Hoseini u romanu A planine odjeknuše isključivo apostrofira nemoć likova sa invaliditetom i traži “najhumaniji” način kako da oslobodi njihove najbliže i zajednicu balasta, što mu do kraja i uspeva. Jedino odlučuje da sačuva mladu Roši, ali tek pošto joj uklone oštećenje, insinuirajući da čovek može biti srećan jedino ako se ni po čemu ne razlikuje od drugih.
Srpska literatura se, po ovom pitanju, ne razlikuje od svetske. U Seobama Miloša Crnjanskog, crkvenjak Sekula svoju okolinu podseća na ubijenu životinju sa glavom oderanog ovna, dok Ivo Andrić u Travničkoj hronici jednog od likova opisuje kao Ludog Švabu, maloumnog beskućnika koji živi od milostinje, služeći sredini za podsmeh, dok za drugog kaže da je nakaza i osobenjak, koga vezir čuva kao kućnu zmiju, amajliju da privlači na sebe mržnju i zlo.
Dodeljuje Andrić likovima sa invaliditetom i pozitivne karakteristike. Nikola Rota je oštrouman, poliglota, na visokom položaju, ali mnogo se više ističe negativna strana tog grbavog, drskog i mrgodnog čoveka, čije je mrzovoljno ćutanje neprijatno koliko i njegov govor.
Nobelovac,
kao i društvo, nalazi opravdanje za ovakve stavove, prebacujući
odgovornost na same likove, govoreći da im ništa i ne treba od života,
osim zla.
Ni žene pisci ne odolevaju etiketiranju svojih junaka sa invaliditetom. Mir-Jam, srpska Džejn Ostin, svog kapetana naziva “ranjenim orlom”, s tim što mu ipak daje pravo na ljubav i porodicu.
Zanimljivo je da se danas pomak u pristupu ovoj temi uočava u romanu gde se to možda ne očekuje. Iako je nad sudbinama junaka Ringišpila mnogo suza proliveno, Jelena Bačić Alimpić o Juriju piše pre svega kao o velikom umetniku i uspešnom direktoru. Njegov invaliditet
spominje više kao razlog zbog kojeg je prestao da igra balet, dok se
ističu njegove osobine i sposobnosti, svojstvene svakom ljudskom biću,
bez obzira na boju kose, versku ili nacionalnu pripadnost, boju kože ili
vrstu oštećenja.
Koliko je teško izmeniti ljudsku svest, osobe sa invaliditetom svakodnevno osećaju. “Ukalupljenost” podstiče zablude koje vode ka njihovoj obespravljenosti, diskriminaciji i socijalnom isključivanju.
S druge strane, pisanje o njima kao o ljudima sa manama, vrlinama,
ambicijama, interesovanjima i invaliditetom, kao jednoj od njihovih
karakteristika, može pozitivno uticati na ljudsku svest. Suština je
kristalno jasna: osobe sa invaliditetom nisu istisnute iz nekakvog kalupa,
već poseduju različite osobine i potrebe, kao i svi ostali. Takvu ulogu
treba da imaju ne samo u masovnim medijima već i u stvarnom svetu.