skrinšot Telegraf.rs
“Sreda, 11. februar 2018.
Dragi Glogi,
Čitam tvoju poruku od pre neki dan:
„Znam da će biti dobro… Pričaćemo… Samo malo da prođe ovo ludilo… Što
kažu, Srbi pamte do četvrtka, tako da se čujemo za vikend, a do tada,
evo ti par viceva…“
Jesenas smo, čekajući prevoz na aerodromu u Bostonu, pravili planove
da nešto radimo zajedno. Rekao si „radićemo sigurno ili ovde ili tamo“.
Onda ti je stigla poruka i poskočio si kao malo dete:
„Dobio sam nagradu u Londonu!“. Bila je to nagrada za najboljeg
glumca prestižnog evropskog festivala. Svi smo, poneti tim osećajem
velikog ponosa, odigrali poslednje izvođenje „Hadersfilda“. I te noći
sam te, kao i na celoj kanadsko-američkoj turneji, gledao na sceni, sa
strane, nem od sreće što prisustvujem jednom čudesnom predavanju i
davanju sebe glumi kakvo nikada ranije nisam video.
Moja nastarija ćerka je godinama imala svog omiljenog i najboljeg glumca. Onda mi je jednog dana bojažljivo izjavila:
Tata, ti više nisi moj najbolji glumac!“.
„Ah, ko je taj što je čedu mome pomutio razum?“ – promucah nekog patetičnog Šekspira iz sećanja.
„Nebojša Glogovac…“ – skrušeno mi priznade. Zagrlih je.
„Pa, on je i za mene najbolji glumac“ – priznah i ja njoj.
Laknulo joj je. I zbog tebe je otputovala iz Čikaga s nama u Boston da ponovo odgleda predstavu.
Glogi, od kada sam čuo za tvoju boljku, krenuo sam nešto da pišem za nas. Pa da odigramo… ili ovde ili tamo.
I čekam da se čujemo… za vikend.
Tvoj Žarko.“