Predrag Miki Manojlović, jedan od najhvaljenijih jugoslavenskih
glumaca kojeg su svi voljeli, i u kazalištu i na filmu, nakon raspada
zajedničke države jedanaest godina nije stao na kazališne daske, zgrožen
političkim ludilom na svim stranama. Viđali smo ga, uz izuzetak sjajne
predstave “Molijer – još jedan život” u Jugoslavenskom dramskom
pozorištu 2003., u filmovima domaće i inozemne produkcije, sve dok prije
pet godina u Beogradu nije osnovao Radionicu integracije, u kojoj
nesebično radi s hendikepiranima i marginaliziranim društvenim grupama. U
tom kazalištu, među kontejnerima na savskom keju, nedavno je nastala i
odlična predstava “Dok nas smrt ne razdvoji” prema komadu Mire Furlan, u
kojoj Manojlović nastupa i kao glumac i kao redatelj.
Kako ste došli do teksta Mire Furlan?
Bilo je to u Čapljini, za vreme snimanja filma “Cirkus Kolumbija” u
kojem smo Mira i ja zajedno igrali. Imali smo jedan dan pauze, Mira mi
je dala tekst i ja sam ga odmah pročitao. Moram reći da me je veoma
potresao, ali i obogatio. Nisam imao toliko ličnu potrebu da režiram
njenu dramu, koliko sam osetio neophodnost da se taj tekst pretoči u
živo, hrabro i jasno pozorište.
Senzibilnost je deo patnje
U jednom ste intervjuu rekli da je priprema predstave zahtijevala posebna izražajna sredstva. Što to znači?
To znači da predstava neprestano zahteva krupni plan, jer se
praktično igra pred nogama publike u maloj dvorani naše Radionice
integracije. Onda to od glumaca traži drugačiju svest o predstavi,
drugačiju izražajnost, ritam i uverljivost nego kao kad se predstava
igra u pozorištu-kutiji, gde publika iz daljine promatra radnju. Suština
igre u malom prostoru glasi: budi stvarno ono šta jesi, bez uobičajenih
glumačkih pomagala. Budi izložen očima publike i igraj tako. Budi
istinit.
Koliko su historijski fakti – Jasenovac, ratno izbjeglištvo, Goli otok… – važni za energiju ove predstave?
Mi smo još uvek deo generacije čiji su bliski rođaci preživeli Drugi
svetski rat, logore i velike historijske lomove 20. veka, sve do 1970-ih
godina, kada se zbiva radnja ovog komada. Međutim, drama Mire Furlan
ima i mnogo univerzalnije teme i pitanja. U prvom redu, to su ljubav i
smrt. Možemo razgovarati o totalitarizmima i o tome kako su se ljudi
osećali u ta vremena, ali Mirin komad nadrasta društvena pitanja u
trenutku kada je ona bila mlada. On govori o osobama koje čitaju knjige i
govore strane jezike, o čitavoj jednoj obrazovanoj generaciji koja
polako nestaje. Gde su ti ljudi i šta je ostalo od njihovog života
danas?
Kao glumac često insistirate na pojmu “istraživanje”?
Istraživanje za glumca znači neprestano voziti po ivicama postojanja
na sceni i po rubovima smisla. Istraživanje, finalno, znači želju da se
ti rubovi prekorače. U ovoj predstavi nije laka situacija kada dve žene
čitavo vreme leže u krevetu i razgovaraju; veliko je pitanje kako to
izvesti a da ne bude samo izgovaranje teksta i zamaranje publike.
Pesudno je to šta jednu predstavu ne čine tek glumci nego osobe: da nije
bilo takvih osoba na sceni – Jasne Đuričić, Anite Mančić i Jovane
Gavrilović – i njihove ozbiljne znatiželje da se bave ovakvim krupnim
temama, njihove živosti i spremnosti na rizik, ove predstave ne bi bilo.
Treća velika tema drame Mire Furlan je patnja…
Svi smo mi u našim životima ispunjeni patnjom, uključujući nas
četvero koji se pojavljujemo na sceni. Bilo je momenata kada je trebalo
dovesti u sličnu ravan karaktere učesnika i analizirati lične patnje.
Senzibilnost je takođe deo patnje – senzibilniji ljudi više pate. Zato
je i glumačka senzibilnost važna: mi smo uverljivi na sceni ako vidimo i
zapažamo ono što drugi ljudi možda nisu u stanju.
Kultura je strateško blago
Koliko je životno iskustvo važno za glumca ili glumicu?
Ne mislim da je ključ glumačkog posla životno ili profesionalno
iskustvo. Šta, na primer, znači profesionalno iskustvo? To je zanat i
ništa više i ja ne želim da imam ikakve veze sa tim. Ako pokazujemo na
sceni dobar glumački zanat, onda je to loša predstava. Ne zanima me
struktura glumačkog posla i ne volim tehničare u glumi. Ljudi se
ushićuju velikim pokretima u glumi i u režiji, a gluma je nešto šta je
po svom najdubljem smislu nevidljivo. U pozorištu se radi o duhovnim
uzletima, i to je onda stvar ljudskog duha a ne iskustva.
U posljednje ste vrijeme veliki kritičar kulturne politike?
Jesam. I to prevashodno grada Beograda. Beograd je moj grad i on je
najviše kriv za ovakvu katastrofalnu situaciju u kulturi. Ako Beograd ne
ume da se izbori za interese koji ga čine gradom, onda neka se bavi
preprodajom i mešetarenjem. Ali onda to više nije grad Beograd.
Što bi, po vašem mišljenju, trebalo učiniti?
Svako ko radi u kulturi u prvom redu mora razumeti da je kultura
strateško blago, da je to nešto šta je najjeftinije od svih strateških
rezervi koje jedno društvo ima. Glupost, neobrazovanost i neznanje ljudi
koji su poslednjih godina u gradskom sekretarijatu za kulturu enormni
su i zapanjujući. Možda ti partijski službenici misle da kultura donosi
samo dve hiljade glasova na izborima. Kakva varka! Boris Tadić je
izgubio izbore zbog toga. Izgubio je najmanje 80.000 glasova upravo
obrazovanih ljudi, koji taj dan nisu izašli na izbore ili su glasali
protiv njega, razočarani šta njegova tobože proevropska politika nema
stvarno utemeljenje. Ja mislim da to Tadić danas zna, kao i njegovi
savetnici koje je četiri godine tako zdušno gajio.
Rekli ste nedavno kako nebriga ruinira prostore ljudskog duha. Kakve to posljedice ostavlja na vaše kolege glumce?
Oni najčvršći ne odustaju: imaju svoje strahove, ali rade na sebi.
Takve će glumce u publici prepoznati tek manjina. Većina, na pozornici i
u publici, živi površno i izgubila je senzore za prepoznavanje
vrednosti. U kulturi sve postaje jako slično i jako nevažno ili jednako
važno, a uzora već dugo više nema. Stariji kolege postaju slični mlađim
kolegama, razlika više nema, glumci se zatvaraju u svoje tišine i male
svetove ili – snimaju reklame.
Kažete da je vaš “unutarnji hram” još uvijek neoštećen?
To znači da me višedecenijsko propadanje države u kojoj sam rođen i u
kojoj živim nije na trajniji način oštetilo. Možda me je spasilo
povremeno izbivanje sa ovih prostora, udisanje nekog drugog vazduha i
razmena sa ljudima koji govore druge jezike. Možda me spasila genetika
mojih predaka, ali sigurno me spasilo vaspitanje, šta možda zvuči
patetično, ali ono me naučilo da mogu živeti u raznim uslovima i
pronalaziti vlastiti smisao postojanja, koji jednom može biti luksuzan, a
drugi put jednostavan.
Za sporazum sa Prištinom
Što je trenutačno vaš smisao postojanja?
Pa evo, reći ću vam ono šta još nisam rekao glumcima ove predstave:
nisam snimio jednu seriju u Francuskoj zbog Mirinoga komada koji smo
ovde radili mesecima, kao što sam i odbio film sa Žerarom Depardjeom
zbog angažmana u Radionici integracije. Eto, to je moj trenutačni
smisao.
Ipak, više niste u poziciji glumca velikih uloga, na kakve su ljudi od vas navikli?
Ma ne, ja sam neprestano u nekom procesu rada kakav je postojao i
onda kada sam imao 19 godina i kada smo osam meseci radili Hamleta u
podrumu. Glumačko traganje je neprestano, u raznim oblicima, moj
saputnik i čar i neizvesnost takvog puta nikada me nisu napuštali.
Istraživački se baviti glumom u instituciji ili u baraci na rubu grada,
kakva je razlika? Veliki naslovi i velike uloge nisu nedostajali i ja ih
mogu imati, ako ovo ne zvuči arogantno, kada god poželim, ali
pravljenje predstava u Radionici integracije puno mi je uzbudljivije. To
je nešto novo i nepoznato.
Ovih je dana u Srbiji pitanje svih pitanja sporazum o Kosovu potpisan u Bruxellesu?
Podržavam sporazum, jer je to mogući korak ka regulisanju odnosa
između Beograda i Prištine, Srba i Albanaca. Ne doživljavam to kao
izdaju, kako se o sporazumu može čuti. Jer, šta bi bio drugi predlog?
Kako će se tamo ponovo vratiti državno i privatno vlasništvo i 230.000
izbeglica? Vojskom i policijom? Ne podržavam nikakve ulične
demonstracije u kojima se viče i maše zastavama. Šta zaista hoće ti
ljudi, šta bi bilo racionalno prihvatljivo? Divim se ljudima na Kosovu,
koji onde zaista teško žive. Šta hoće recimo SPC, koji daje savete iz
Beogradske patrijaršije? Bilo bi dobro da se taj sporazum održi i važno
je kako će izgledati njegova implementacija. Nemoguće je da ti ljudi
neprestano žive u nekom histeričnom fokusu i u atmosferi privilegovanog
nereda, koja može voditi samo prema novom ubijanju.
Počeli smo ovaj razgovor pitanjima o ljubavi i smrti i
nastavili višedesetljetnom erozijom svih vrijednosti. Kakvo je vaše
povjerenje u budućnost?
Po mom mišljenju, jako je važno obrazovanje. To nije samo forma:
deca idu u školu i nije važno šta uče. Obrazovanju treba vratiti njegovo
mesto i misiju. Čini se kao da klizimo prema kraju civilizacije
obrazovanja, ali možda i nije tako. Posvuda možete videti ljude koji
svojim delom opovrgavaju tu mračnu viziju. Treba verovati u pojedinca, u
ljudsku osobu i u njenu duhovnu vitalnost koja može promeniti svet.
Minoran odgovor društva na naše inicijative
Radionica integracije koju vodite postoji već pet godina?
Radionicu je pokrenulo desetoro sjajnih osnivača, koji su je pomagali na
sve moguće načine. Ali često puta svakodnevni život jedne institucije
leži na leđima malobrojnih, u ovom slučaju leži na meni. U Radionici bi
svašta moglo da se radi i u njoj se puno radi, ali teško je neprestano
davati a malo primati. Radimo sa hendikepiranim ljudima i sa marginalnim
grupama i to nam je veliko zadovoljstvo, ali odgovor društva na naše
inicijative je minoran. Dali smo puno truda, energije i vlastitog novca i
to ne može večno da traje, tako da ćemo morati da pronađemo neka
trajnija sredstva pomoći.
Kako se preko rada s hendikepiranima ili marginaliziranima vidi društvo?
Radeći sa takvim osobama, ništa novo nisam naučio o društvu, ali sam
mnogo naučio o tim ljudima. Šta se sa njima događa, kako razmišljaju,
šta osećaju, kakva su njihova maštanja i planovi – to je dragoceno
iskustvo koje obogaćuje. Pitanje je koja to vrsta skromnosti ili
ograničenja rađa tu vrstu unutrašnjeg bogatstva. Međusobna solidarnost
među ovim ljudima kada dođu u Radionicu neusporediva je sa površnošću i
ravnodušnošću koju zatičemo u društvu. Nemam iluziju da se društvo menja
zato što radimo sa invalidima i da u Beogradu zbog toga ima više
pomagala za slepe i hendikepirane: ono šta se događa ovde tek je
neizrecivo važna kap u nepreglednom ljudskom moru.
Tekst je preuzet iz Novossti