Franja Petrinović (1957), književnik, književni kritičar, urednik književnih časopisa, autor romana „Mimezis, mimezis” (1983), „Tkivo opsene” (1988), „Izveštaj anđela” (1997), „Poslednji tumač simetrije” (2005), zbirke priča „Trauma” (2010), knjige eseja „Pred vratima raja” (2002), s romanom „Almaški kružoci lečenih mesečara”, koji je objavila „Akademska knjiga” iz Novog Sada, ušao je u najuži izbor za Ninovu nagradu godine. Reč je o romanu koji govori o osobama kojih više nema, o vremenu koje je, nepovratno, nestalo, o trenucima kada sve treba da se privede nekom kraju, kao umetničkom događaju.
Čitaocima sugerišete da je sve u romanu plod mašte. Da li je to, još jednom, stvarnost prevazišla literaturu?
Ne, ne viču ti stvarni od stvarnijeg. Više od svega bih voleo da su akteri romana isključivo plod mašte, zato što bih tek tako bio potpuno siguran da bi se bolje prilagodili, lakše uklopili i besramno nalikovali na preovlađujuće stanje. Jer sve što ih je zateklo i snašlo u zemlji u kojoj su živeli, ili bi trebalo još da žive, odavno deluje upravo kao genetički modifikovan plod mašte. Čista stoprocentna izmišljotina. Drugo, mogao bih da ih učinim junacima, herojima, da im zalepim krila, da ih učinim bogovima i anđelima. Ovako, mogu da podastrem samo njihove matične brojeve. Naravno, to bi se pretvorilo u čisto i savršeno policijsko doušništvo. Još uvek sam daleko od toga.
Svi junaci: Natalija, Danilo, Milan, Simeun, Vidaković, Tacit – jedan su lik, oni objašnjavaju našu nedavnu prošlost. Koliko smo mi, kao pojedinci, odgovorni za konačan ishod?
Ti golubovi, te prigradske grlice, te gradske kumrijice, ti bezemljaši, svaku sekundu svojih treperavih života upravo su posvetili propitivanju vlastite odgovornosti, zbunjeni i tankoćuti, duboko su, odistinski da ne može da bude odistinskije, verovali da su oni zapravo najveća greška. Da su bar za trunčicu svojih majušnih života bivali bolji – ko zna gde bi nam bio kraj, ili taj konačni ishod. Ovako, ako su kumrijice krive, ako je neko te tranzicione polujunake, polusavršene i nedoučene majstore, nekada i hirom sudbine, pitao za bilo šta, krivica je do mene. Verovatno sam prespavao. Krivi su apsolutno, mogli su bar po trgovima i kafanama da se svađaju sa herojima novog doba. Kuku meni, moji Todori, kao i uvek, trebalo je puno više truda i udarništva.
Jedan od junaka romana je i grad Novi Sad, koji se ljulja i gubi ravnotežu. Gde vas je izneverila „srpska Atina”?
Naprotiv, naprotiv, daleko bilo. Kao po nepisanom pravilu, ništa me ne zaobilazi, ni šut, ni udarac, ni automobil, ni preteći pogledi, ni prezir, ni potajna mržnja. Ni čvarci s makom, ni pita klepetuša, ni fiš, ni triš, međutim, hitam žuran i zanesen ka velikim otkrićima i kao što pesnik kaže: „Mislim u heksametrima, najčistijim antičkim narečjem, želim da opevam nekog velikog junaka, a njega zapravo nema”. Uostalom, šta bi rashodovani polumodernista u remontu bez svog grada, snaša i tamburaša. Kako se to kaže – molem da volem.
Šta vas najviše plaši?
Plašim se tog trajnog gubljenja ravnoteže, tog odsustva slućene simetrije, plašim se te rezignacije, te nepodnošljive patetičnosti, tog trajnog nestanka poverenja. U redu, kažu oni, kako ih cinični komentatori prilika i analitičari nazivaju, razočarano ubistveni sredovečni gubitnici, u redu je, navikli smo na izdaju, obmanu, iluzije i nasilje. Samo ti koračaj, lutko lepa, žao nam je, ali prežalićemo te.
Junaci romana poseduju složenost – koja se nije odigrala, bogatstvo – koje nije otkriveno. U kakvom mi to lažnom svetu živimo?
Eto, opet, moram da kažem, u redu. Stigli smo u središte. U veliko međuvreme. U taj ukleti interegnum. I bez obzira na to koliko god verovao da jedino književnost može dati smisao svakom pojedinačnom životu, klecaju mi kolena. Koliko god verovao, patetično ili lažno, u nepodnošljivu moć pričanog, postoji to međuvreme koje ne umem iskazati. Roman mi postaje pretesan da artikulišem svu tu obesmišljenost, sav taj proces obezličavanja, sve to ništa. Da, upravo svi oni, ti stvarni akteri romana, tragaju po sopstvenim životima, po tom međuvremenu, ne bi li dokučili u čemu je greška, zašto nikada nisu bili u prilici da se realizuju kao složenost. Uostalom, moja izdaja je permanentno stanje, verovatno zato ne mogu da odgovorim.
Šta je dobrovoljno društvo za prilagođavanje i ravnotežu, koje od Novog Sada pravi: sićušno zrno peska – vladina ili nevladina organizacija?
Da su umeli i znali, da nisu bili, po vlastitom uverenju, jedino greške, verovatno bi bili i vladini i nevladini. I Đurini. Ako treba. Da su imali krila bili bi dobrovoljni letači. Da su imali protivpožarne aparate, verovatno bi postali dobrovoljno vatrogasno društvo.
Roman se završava rečima da u „kafanskoj kugli zemaljskoj” – niko, nikada, više neće progovoriti. Vraćamo li se mi na nemi film?
Toliki izdajnik nisam. Tačno, tako je u romanu, ali samo dva-tri minuta, samo tako se čini. Zar bez reči nešto da prođe, da ovim svetom promine. Šalite se. To je samo situacija. A kako ćemo, bogme, bez situacija. I u interegnumu tranzicionih dana se i te kako priča.
Male utopističke vatrice
Da li je sve ovo što živimo posle 5. oktobra 2000. godine samo jedno veliko – aprililili?
Zar ne bi lepše zvučao oktobrolilili? Puno je datuma u tom interegnumu. Samo je jedan pravi. Moje grličice, moji najstvarniji junaci, slute da znaju. Pale male utopističke vatrice, čiste naslage iz kontejnera, glancaju stare svećnjake. Te tranzicione logorske kumrijice još uvek veruju u socijalnu pravdu, istinu, slobodu, u pojmove koji su uzmakli pred steroidnim pojmovima. Neka. Kako kaže onaj uporni i ponositi čovek iz kultne serije „Više od igre”: Pravda će pobediti.
Tekst je preuzet iz Politike