Novaka Đokovića ne treba posebno predstavljati: riječ je o trenutačno najboljem tenisaču svijeta, koji svojim igrama najavljuje da bi – prije Federera, Nadala ili Samprasa
– mogao postati najbolji igrač bijelog sporta svih vremena. Novakovi
mečevi, psihofizička spremnost i pristup igri su zaista fascinantni, no
ono što budi poštovanje je zrelost ovog mladog čovjeka da ne podlegne
izazovima slave i sportskog publiciteta; radije govori o radosti igre,
fokusiranosti na svaki meč i poštivanju protivnika nego da se zamara
brojkama i statistikama na zvjezdanoj stazi uspjeha. U zemljama čestih
nesreća, ratova i siromaštva, iz kojih svi dolazimo i odakle i on
potiče, njegov uspjeh i odnos prema sebi, porodici i drugima primjer je
koji ohrabruje hiljade, posebice mladih, na uspjeh u sportu i svojim
nastojanjima. Možda je solidarnost prema ljudima i zemlji iz koje dolazi
bila motiv Novaku i njegovoj supruzi Jeleni
da osnuju Fondaciju Novak Đoković za pomoć djeci iz ugroženih sredina. U
Srbiji, na čitavom južnoslavenskom prostoru i mnogim mjestima u svijetu
privrženost Noletu i rezultatima koje postiže zaista je golema.
Danas Đoković s pravom uživa u svojim igrama i uspjehu, ali nije
uvijek bilo tako: osim naivno romantične rečenice ‘Želim biti kao Pit
Sampras’, koju je izgovorio svojoj prvoj trenerici Jeleni Genčić
kada je imao šest godina, i mnogi drugi detalji govorili su o
odricanjima, samoprijegoru i žrtvovanju porodice da san milijuna klinaca
širom svijeta pretvori u stvarnost vlastitog života. Samo on i njegova
obitelj znaju koliko je bilo teško prolaziti kroz sportska iskušenja i s
koliko je odricanja plaćena disciplina, neizostavna u zahtjevnom
individualnom sportu poput tenisa. Konačno, unatoč jedanaest grand slam
titula, Novak Đoković se nije pretvorio u nedostupnog planetarnog
šampiona, nego je i dalje ostao šarmantan i duhovit momak koji zrači
prisnošću, podupire mnoge humanitarne akcije i svojim primjerom drugima
otvara staze pozitivnog pristupa i dobre volje, kako u sportu tako i
izvan njega.
Moje telo je moj hram
Na posljednjim grand slam turnirima, Australian Openu i posebice US
Openu, za šampionsku ste se pobjedu izborili ‘sam protiv svih’. Kakva
je vaša psihološka priprema za takve mečeve i kako izdržavate pritisak
publike kada ona napadno ne navija za vas? Nama gledateljima, koji i
sami imamo tremu pred vaše velike mečeve, nevjerojatnim se čini takav
pritisak držati pod kontrolom?
Verujem da se sve prepreke mogu savladati ako imamo
pozitivan pristup. Svim svojim mečevima i turnirima pristupam maksimalno
koncentrisano i pripremam se isključivo za pobedu, a o porazu nastojim
da i ne razmišljam. Ima dana kada nisam sto odsto svež i tada mi se desi
da počnem da razvijam neke sumnje u svoje mogućnosti. To je apsolutno
ljudski i to sam prihvatio kao jednu vrstu svoje snage, a ne slabosti.
Šta se tiče prošlogodišnjeg finala u Njujorku, na koje sam jako ponosan,
stvarno ne mogu da zamerim nikome šta navija za svog igrača. Ja sam
zahvalan na podršci koju dobijam i uvek se fokusiram na nju. Znate kako
kažu – gledajte u svetlo na kraju tunela. Pa tako i ja često izolujem
mrak i uvek vidim svetlo i pozitivno pred sobom.
Titulama na US i
Australian Openu kao da ste prešli zamišljenu liniju, osvojili ste
jedanaest grand slamova. Je li to u vama oslobodilo neku novu energiju
da prestignete nekog rivala, postignete neki novi rekord?
To je vrlo zanimljivo. Ljubav prema ovoj prelepoj igri
uvek me vodi napred. Tenis je životni stil, ili ga volite ili ga ne
volite. Jedan turnir manje ili više stvarno je samo broj. Ja sam, pre
svega, srećan da se bavim poslom koji toliko volim i koji me ispunjava i
da je moja porodica uz mene. Zatim, zahvalan sam šta iz te ljubavi
prema sportu uspevam da postignem svetske uspehe, jer mi oni daju šansu
da se borim za stvari koje su mi jako bitne. Bitno mi je da usmerim
pažnju na važnost ulaganja u rano obrazovanje i rani uzrast dece. Bitno
mi je da skrenem pažnju ljudima koliko je neophodno da se hrane zdravo.
Trudim se da pozovem ljude da budu puni razumevanja i ljubavi i da
pomažu jedni drugima. U trenucima kada izgubim snagu i počnem da sumnjam
u svoje sposobnosti, posle i za vreme iscrpljujućih mečeva, uvek se
podsetim da je ovo šta radim mnogo veće od mene samog ili bilo kog
rekorda koji mogu da oborim ili postavim.
Kakav je vaš dnevni režim? Koliko je to sati
treninga, pazite li na ishranu i kada ste na odmoru i odlazite li na
spavanje u određeno vrijeme? Od kojih principa nikada ne odustajete?
Ishrana, odmor i pripreme su mi uvek prioriteti.
Ishrana, jer je hrana naš lek, naše gorivo i energija. Zahvaljujući
raznovrsnoj, a povrh svega zdravoj ishrani, omogućio sam svom telu snagu
da izdrži napore putovanja, promenu klima i vremenskih zona, teških i
napornih treninga i mečeva. Moje telo je moj hram i o njemu se brinem
maksimalno i tu ne pravim nikakve kompromise. Dosta istražujem na temu
zdrave hrane i hranljivih sastojaka. Jedem dosta povrća, voća, orašastih
plodova, klica, semenki, algi, superhrane. Moja dijeta je raznovrsna i
obiluje hranljivim sastojcima koji mi daju snagu. Nemam padove energije
upravo zbog toga i jako poštujem i osluškujem svoje telo i signale koje
mi daje. Odmaram i oporavljam telo, trudim se da treniram dovoljno i
kvalitetno, istežem se i radim vežbe disanja i opuštanja. Šta se tiče
spavanja, otkako sam postao otac sa suprugom sam uspostavio dogovor da
ležemo rano u krevet kako bismo se oboje budili sa sinom, jer je on
ujutru najaktivniji i najraspoloženiji. A to ni ona ni ja ne želimo da
propustimo.
Snaga pozitivnih misli
Živite u svijetu velikog publiciteta i popularnosti. Kako se nosite s tim?
Zahvaljujući publicitetu i popularnosti dobio sam
šansu da pomognem mnogoj deci i porodicama da imaju bolji život. Moja
fondacija svakodnevno radi na poboljšanju uslova odrastanja i
obrazovanja dece predškolskog uzrasta i sve to zahvaljujući mojim
uspesima, kao i medijskoj pažnji koju dobijam i poverenju ljudi koje
imam. Da toga nema, ne bismo bili u prilici da prikupimo preko deset
miliona dolara i da ih investiramo u rani razvoj dece. Postao sam
globalni ambasador UNICEF-a i otpočeo
saradnju sa Svetskom bankom, sve u cilju da sav taj publicitet i
medijsku pažnju koju uživam usmerim na društveno korisne poruke i
projekte. Naravno, manje mi prijaju naslovi o mom privatnom životu, ali
ako je to cena koju moram da platim zarad svih većih ciljeva koje imam,
onda je to sasvim u redu. Moja porodica je uz mene i daje mi neophodnu
ljubav i podršku, a to je ono što mi je potvrda da sam na pravom putu.
Kažete kako za mnogo toga u vašoj karijeri postoji
neki unutarnji razlog: prvi dani, vaši treneri, pobjede i porazi… Kako
dolazite u doticaj s tim unutarnjim smislom?
Volim često da citiram čuvenu rečenicu patrijarha Pavla:
‘Kakve su ti misli, takav ti je život.’ Sve ono šta radimo, mislimo i
stvaramo je osnova za ono šta će nam se desiti u budućnosti. Moja
porodica i ja čvrsto smo verovali u moj talenat i moj uspeh. Na našem su
se putu nekako uvek nalazili ljudi koji su mi pomogli da idem korak
bliže tom uspehu. Za mene je velika sreća i radost da je moj tim već
dugo sa mnom, da smo zajedno proživeli sve moje pobede i poraze, da
znaju koliko ih cenim i poštujem. Bilo je ljudi koji mi nisu pomagali,
ali i na njima sam zahvalan, jer sam naučio velike životne lekcije kroz
neuspele saradnje i poraze. Ja prosto uvek polazim od sebe. Ne želim da
krivim druge za svoje neuspehe i poraze. Ono šta mogu je da radim na
sebi, na svojim mislima i stavovima i na snazi svoga karaktera. Na taj
ću način privući takvu energiju. Ne mogu da se brinem o nečemu na šta
nemam preveliki uticaj. I moja Fondacija promoviše rad sa decom kroz
rečenicu ‘Verujmo u njihove snove’ – time pozivamo ljude da omoguće deci
da sanjaju velike snove, da ih ohrabruju da sanjaju. Stvarno verujem da
se kroz pozitivne misli i afirmacije već postavljamo na putanju uspeha i
dobrih stvari.
Uvijek ističete važnost obitelji i potpore najbližih. Kako vam oni pomažu kada je teško? Ili, kako je njima živjeti s vama?
Ogromnu zahvalnost dugujem porodici, ocu, majki,
braći, stricu, tetkama, danas i Jeleni i njenoj porodici. Vera mojih
roditelja je bila ključna stvar, zatim njihova podrška, materijalna i
emotivna, u svakom trenutku. A bilo je zaista jako teških i izazovnih
trenutaka. Njihova pažnja, bodrenje, snaga, razgovori, ta stalna
ponavljanja ‘Možeš, uspećeš, idemo, idemo…’, nešto je šta me hrabrilo i
dizalo dok sam stasavao. Baš mi je mnogo to značilo. Sa druge strane,
danas je Jelena neprestano uz mene, zajedno sa članovima moga tima, ona
je preuzela ogroman teret jer imamo velike i različite timove kojima
upravlja, a pored toga vodi Fondaciju… i na kraju, njena najvažnija
uloga, ona majke našeg sina. Uvek je smirena, nasmejana, uvek osećam
njenu podršku i snagu koja je zaista ogromna. Njima je, naravno, ponekad
teško, jer birajući mene nisu birali javni život, ali kada se sve
sabere i oduzme, dobro smo prošli.
U čemu se današnji tenis razlikuje od onoga iz ne
tako davnog doba Borga, McEnroea ili Samprasa? Postoji li u
profesionalnom tenisu nešto što vam se baš i ne sviđa i mislite li da bi
se to moglo promijeniti?
Tenis uvek raste i uvek se razvija. Oprema, tereni,
tehnologija, pripreme, duljina mečeva, stil igre… Zato se nezvanično i
deli na različite ere. Vrlo je nezahvalno porediti nas, baš zbog tih
uslova u kojima sada igramo mi i onih u kojima su igrali oni. Stvarno
volim sport kojim se bavim, a stvari koje mnogim igračima ne prijaju (a
tiču se isključivo prenatrpanog rasporeda i duge sezone) već su u
procesu promena, tako da sam poprilično zahvalan na tome.
Koji su ciljevi humanitarne organizacije koju ste osnovali i čime se ona trenutačno bavi?
Fondaciju vodi Jelena, zajedno sa timom ljudi i fenomenalnim globalnim direktorom Albertom Liđijem,
koji odnedavno radi kod nas. Naša misija je da omogućimo bolje
obrazovanje u ranom periodu za šta veći broj dece u Srbiji, gde je taj
procenat poražavajuće mali. Gotovo polovina dece nije uključena u
predškolsko obrazovanje, zbog čega postoji velika bojazan da neće
kasnije završiti škole, da će postati problem čitavog društva, šta je
jako opasno. Gradimo vrtiće, obnavljamo ih, pomažemo škole, imamo divne
projekte. Jelena je pokrenula i besplatni magazin za studente ‘Original’
i pobrala velike pohvale. Radimo punom parom i srećni smo zbog toga.
Što mislite da još trebate uraditi? U tenisu ili izvan njega…
Uvek učim. Mislim da je ceo život mnoštvo lekcija i
prilika za emotivni i intelektualni rast. Verujem da će me sam život
voditi u raznim pravcima. Nadam se da ću moći svojim delima da
inspirišem mnoge da vole i poštuju prvenstveno sebe i druge, a zatim i
okruženje u kojem žive i borave. U tenisu ću se uvek truditi da
promovišem ferplej i zdravlje.
Simbol patriotizma su ljubav i lepa dela
Što je za vas patriotizam?
Za mene su simbol patriotizma isključivo ljubav, lepa
dela i uspesi. Ljubav prema mojoj zemlji daje mi razumevanje i
poštovanje za druge ljude koji takođe vole svoje zemlje i rade za
njihovu dobrobit. Zato se uvek trudim da svojim ponašanjem i primerom
šaljem poruku o jednom malom, dobrom narodu koji iznedruje dobre i
uspešne ljude. Svestan sam da ima i drugačijih definicija patriotizma i
različitih iskazivanja patriotske ljubavi, ali za mene je to ova.
Preuzeto sa Novosti