U godini kada se obeležavanje 450 godina od rođenja Šekspira, Srbija dobija svoj prvi Šekspirov festival. Vi ste jedan od inicijatora ideje. Odakle ta ideja i zašto mislite da je Srbiji potreban ovakav festival?
Ideja je posledica niza srećnih okolnosti. Mislim da je sve počelo od
uzbudljivog i neverovatnog prostora Vile Stanković, u Čortanovcima, na
Dunavu gde se dešava festival. Ja sam rođen u Inđiji a nisam znao da to
postoji. Bilo je skrajnuto sa očiju javnosti. Ona deluje kao
srednjovekovni zamak s božanstvenim pogledom na Dunav.
Ako ste
reditelj poželite da tu nešto režirate, i tako je sve počelo. Odmah sam
radio Šekspira, valjda je to bila prva asocijacija na prostor, radio sam
„Nenagrađeni ljubavni trud“. Posle toga smo mi gostovali u Glob teatru u
Londonu, sa predstavom „Henri VI“ Narodnog pozorišta, upoznao sam
sjajne i divne ljude a predstava je doživela uspeh. Ostao sam sa njima u
kontaktu a u privatnoj poseti izvršnom producentu Globa, Tomu Birdu,
rekao sam tu ideju a onda sam saznao da na svetu ima dosta Šekspirovih
festivala i onda sam ga odveo u prostor i on je rekao da želi da radi
nešto tu i da će oni podržati sve što treba. Tada smo krenuli da
planiramo da oni dođu sa Globom i da oni otvore taj naš festival ako se
bude desio. Srećno se desilo da to bude Hamlet. Ako ništa ne znate o
pozorištu sigurno ste čuli za Šekspira i za Hamleta.
Za one koji ne znaju, Festival je sinoć počeo i otvorio ga je Glob teatar sa Hamletom…
Planiralo se godinu dana i to je divna koincidencija i divno je što su
došli. Predstava je bila sjajna sinoć. Možda ljudi neće imati prilike da
gledaju u Globu neku predstavu. Ali kada vidite kako oni to igraju
najpribližnije je onome kako je to izgledalo od pre 400 godina. Sačuvali
su duh tog pozorišta. Ima nešto zdravo u tom odnosu koji oni naprave
između publike i scene. Glob je mitsko mesto, za nas koji se bavimo
pozorištem. Kada odete tamo osetite da ste na vrlo posebnom mestu. Meni
je drago sto je taj duh posebnog bio sinoć na Dunavu. A nije ni tako
mala stvar da Glob teatar iz Londona dođe u Čortanovce.
Vrlo
je uzbudljiva činjenica da je Glob teatar u Srbiji. Bio je u Narodnom
pozorištu i sinoć u Čortanovcima. Kakvi su im utisci o Srbiji, Beogradu i
Inđiji?
Od tog prvog susreta u Londonu pa do danas, ja
imam najbolje moguće mišljenje o toj trupi. Nekoliko njih, pošto se
smenjuju i čitava trupa je na putovanju 3 godine, je izrazilo želju da
ako biraju destinacije gde će da idu da to bude Srbija. Bilo mi je vrlo
dragoceno to kao podatak. Sinoć smo otvarali scenu na vrlo simboličan
način – lomili smo pogaču. Mislio sam da će im se to dopasti. Njihova
skromnost me fascinira. Imate grupu od desetak ljudi koji sve sami rade.
Sve sami rasklanjaju, mi smo imali ljude koji nisu imali oko čega da im
pomognu. I to je duh tog pozorišta. U to vreme je desetak ljudi igralo
20-30 uloga. Ta neposrednost u kontaktu sa ljudima publikom i nama je
prijatna za videti.
Kako je publika reagovala na ovo što je najbliže izvornom Šekspiru?
Divne su bile reakcije, dosta smeha, publika je bila sjajna. U drugom
delu predstave je bilo hladno ali su svi izdržali do kraja. Pravi lep i
veliki događaj, što mi je drago jer tek počinjemo celu priču. Mislim da
nam je jako korisna ova priča – širi vidike. Ako ste deo Šeksipirovih
festivala već ste visoko na internacionalnom nivou.
Da li je
bilo teško organizovati ovakav festival, vidim da imate nameru da on
postane tradicionalan i da se održi i naredne godine, u vreme kada u
Srbiji nema para i teško je opstati. Da li je bilo teško organizovati
ovako nešto novo?
Svaki festival je teško organizovati,
naročito internacionalni. U pravu ste, prvo se nema para onda i gasimo
festivale. Postoji opšta tendencija da ih smanjujemo. Ova ideja je
naišla na podršku Pokrajinskog sekretarijata za kulturu Vojvodine,
potpredsednik vlade Slaviša Grujić je reditelj, potom u Inđiji smo
naišli na ogromnu podršku koju je dao gradonačelnik Pera Filipović. I
Ministarstvo kulture Srbije, ali simbolično, je podržalo ovu priču. Ni
Glob ne bi postojao da nije bilo kraljice Elizabete koja je volela
pozorište. Mi imamo ideju i nameru da to nastavimo, mislimo da je dobra
stvar. Međutim da li će i koliko trajati, neizvesno je… Ja samo mogu
da imam dobru volju i želju da donesem ideje za sledeći festival.
Videćemo…
U jednom intervjuu ste rekli da kada čujete
političare da kaže da su sportisti i umetnici naši najbolji ambasadori u
svetu, vi promenite kanal. Kako danas čitate odnos politike prema
kulturi?
Mislim da su to u najvećoj mogućoj meri fraze.
Sumnjam da ozbiljno to misle ili po onome što rade ne bih rekao da to
misle. Znam na koliko prepreka neprestano nailazim. Dok sam bio u Bitefu
bio sam zapanjen do koje mere postoji jedna indolentnost prema svemu
onome što ljudi rade i pripremaju godinu-dve dana. Trom je mehanizam
koji pokreće sve to. Nailazite na bezbroj prepreka i najlakše je vam je
da odustanete od svega. Šta vam drugo preostaje, ja hoću pozitivnim
primerom da pokažem da je nešto moguće uraditi u ovim okolnostima.
Nevolja je što smo postavili stvari tako da smo u kulturi stavili ljude
koji iz krajnje sebičnih, gotovo oportunističkih razloga tamo
funkcionišu. Nije važno da li dolaze dobre ideje već da li je naš vaš
ovaj ili onaj. Podržacemo lošu ideju ako nam odgovara. Mislim da je
najveći problem ogromna kriza kvalitetnih ljudi.
Kriza zato što nemaju prostora da rade, pa su otišli negde drugde, ili zato što nema više takvih kvalitetnih ljudi?
Sve to zajedno. Kada govorimo o pozorištu, ja te stvari jako dobro
znam. Ne mozete čoveka iz fudbala dovesti da radi pozoriste. Kada sednem
da pričam sa nekim o pozorištu, posle deset sekundi, znam da li neko
ima veze ili ne. Moramo biti na sličnom nivou da bismo pokrenuli stvari.
Ti ljudi odlučuju i o ozbiljim stvarima i u njihovim rukama je ozbiljan
novac. To je problem sa nadom da će biti bolje.
Po prirodi
svog posla moram biti optimista. Ne bih se upustio u sve ovo da nisam
optimista. Iza ovoga stoji Itakar centar sa kojim pokušavam da
organizujem novi model. I za sada imam podršku u tome.
Možda
je i suština pozorišta i onoga što smo zaboravili da pozorište jeste a
to je priča o Turskoj i o nekoliko žena koje su se u jednom selu
organizovale i napravile pozorište…
Upoznao sam neke
simpatične bakice koje su i Mirsni na jugu Turske odlučile da naprave
svoje pozorište. Prvi put su upoznale pozorište pre svega deset godina.
One su fascinirane stvarima koje mi već znamo ali njihova vera i
energija deluje kao da prvi put čujete stvari koje ste zaboravili. One
će biti naše gošće. Tom Bird, koji je Šekspira odveo na sve tačke
planete, sa Globom i ove bakice koje su se borile da dobiju vizu, da
izađu iz svoje zemlje – njih hoću da ih upoznam. I jedni i drugi igraju
„Hamleta“. Jedna mi je rekla rečenicu koju ću pamtiti. Prvi put kada je
gledala pozorište nije mogla tri dana da spava a onda je otkrila da
čovek u životu može biti i neko drugi. Verovala je da je u životu uloga
samo jedna – žena koja radi na polju i u kuhinji. Sada su otkrile da
možeš biti Hamlet, da možeš staviti brkove. Ili dovedete predstavu iz
Gruzije koja večeras igra. „Kako vam drago“ da pozavidite reditelju na
mašti. Iz Finske nam dolazi gošća koja igra „Kralja Lira“. Iz Grčke sam
doveo trupu i fascinantno je kako se oni bore sa krizom i kako na sve
strane niču nezavisne trupe.
Radili ste dosta u inostranstvu
i kakva su vam iskustva, kada poredite ovo vreme krize, kakvo je
pozorište u Grčkoj a kakvo u Srbiji?
Imate utisak da oni ne
daju nikome da im ukine potrebu da rade. Pre dva meseca sam gledao
generalnu probu „Hamleta“ u jednom privatnom stanu. Ovi igraju „Romea i
Juliju“ samo njih dvoje. Da nam neko ponudi u ovom studiju da igramo
Čehova, našli bismo načina. Postoje mogućnosti. Morate da imate ideje i
potrebu da to uradite.
Da li toga nedostaje pozorištima u Srbiji, da li je previše institucionalno i ukalupljeno?
Sistem je jako pogrešan a mi ovo ponavljamo godinama. I mislim da već i
čistačice znaju šta je pogrešno ali sistem se ne menja. Verovao sam
pošto to toliko košta da će morati da se uruši samo od sebe, međutim
iako puno košta i dalje traje. Nije mi jasno kako opstaje ali znam da je
pogrešno.
Iako kažete da ste optimista, da li imate neku vrstu pozitivnih očekivanja od aktuelnog ministra kulture?
Imao sam od svih pa imam i od njega. Naročito po nekim sjajnim potezima
koje je napravio sa Filharmonijom. ne možete da ih ne primetite.
Da li ste primetili nešto pozitivno za poslednjih godinu i po dana, koliko je ministar?
Primećujem da je urađeno nekoliko stvari po tom principu po kom se u
filharmoniji funkcionisalo. Ali uvek na početku, kao i ja, ovaj
entuzijazam i energija je vidljiva i mnogo je agresivnija i imate više
potrebe da pokažete a kasnije nekako počne sistem da nas usisava. Plašim
se za sve nas, opasno je postati deo sistema. Kada počnete da
funckionišete po pravilima igre koja vam sistem postavlja principu
gubite slobodu i niste umetnik.
Ima jedna divna priča kada
Džima Džarmuša pitaju zašto voli Njujork najviše na svetu. A on kaže
zato što tamo možete da radite šta želite – slobodan ste kao umetnik da
radite šta hoćete. Beograd je ugušio potrebu da radite šta želite. Imate
vrstu sektaškog mišljenja – ovo podržavam, ovo su naši ili vaši, ovo
valja iili ne valja. Iz toga se porađa oportunizam – kako da dobiti pare
za ovo ili ono… Mislim da je tu problem ali to je tema za jedan dug
razgovor.
Šta još može da se vidi u Šekspir festivalu, ima tu zanimljivih radionica, gde mogu da se kupe karte…
Tu su različiti ljudi inspirisani Šekspirom. Naša gošća iz Njujorka
Gija Forakis će napraviti radionicu na temu Šekspira, koje su popularne u
svetu. Dobro je videti drugo iskustvo a ona donosi neko novo iskustvo.
Studenti Akademije umetnostu u Novom Sadu, moji studenti su na drugoj
godini glume i režije i oni igraju svog Šekspria. Od velikih ansambla,
nezavisnih trupa pa do studenata koji tek počinju svoj pozorišni život.
Oni nemaju predrasude prema Šekspiru i igraju ga duhovito. Predstava se
zove „Muzej Šekspira“ i na početku predstave oni duhovito tvrde da je
Šekspir bio Srbin pa dalje razrađuju tu temu i omaju maštu mladih. Do
25. juna traje ceo festival a sve informacije možete naći na sajtu www.sekspirfestival.org.
Pozorišni reditelj Nikita Milivojević organizovao je prvi Šekspirov festival u Srbiji, koji je juče počeo u Čortanovcima, na Dunavu. O Šekspiru i festivalu, Glob teatru, stanju u kulturi i pozorištu iz svog ugla govorio je u Kažiprstu B92, gde je bio gost autorke Tatjane Aleksić.