Stoga će vas možda iznenaditi da prema najnovijim istraživanjima vaša
najdraža telenovela, koju ništa ne sluteći pratite već godinama,
predstavlja priličnu opasnost za vaš mozak.
Kako nešto tako bezopasno kao što je jednodimenzionalna
televizijska serija s uglavnom stereotipnim ljubavnim zapletima može
biti opasna za tako složen organ kao što je ljudski mozak? Naime, upravo
to tvrdi austrijski neurolog Ervin Helinger sa Univerziteta u
Salzburgu: da ono što se događa u našem mozgu dok gledamo sapunice može
biti stvarno opasno.
Sapunice su serije dramskog tipa koje odlikuje nepostojanje
klasičnog raspleta, odnosno, nominalno im je neograničeno trajanje. U
početku imaju okvirni glavni zaplet i likove, ali s vremenom se radnja i
likovi granaju u bezbrojne podzaplete kojima se stalno pridodaju novi
likovi, čime se nastoji zadržati pažnja gledalaca i povećati gledanost. I
to, kako se čini, vrlo uspešno: sapunice se proizvode u ogromnim
količinama i svugde imaju veliku gledanost – reč je o industriji vrednoj
više milijardi dolara.
Helinger , međutim, tvrdi da sapunice mogu biti jednako štetne kao i
zavisnost o drogama jer mogu uzrokovati ‘opštu apatičnost,
razdražljivost, poremećaje ličnosti, pa čak i demenciju’. Po njemu,
sapunice predstavljaju pretnju zbog delovanja “mirror” neurona.
Naime, u sapunicama se sve situacije prikazuju krajnje pojednostavljeno i
površno, a likovi su portretisani kroz stereotipe s kakvima se lako
poistovetiti. A za to su upravo odgovorni “mirror” neuroni, bitni za
razumevanje ponašanja i namera i odgovorni za učenje veština
oponašanjem. Zbog njih mozak počinje da misli da pravila i mehanizmi iz
fikcije funkcionišu i u stvarnosti.
Svima je poznato da
gledajući film ponekad možemo razviti tako čvrstu vezu s nekim od likova
da se osećamo kao da se ono što se događa njemu događa i nama, ili
nekome od naših bližnjih, pa patimo zajedno s njime, mrzimo krivca za to
i nadamo se da će biti kažnjen. Neki se ljudi mogu toliko
identifikovati s filmskim ili televizijskim likovima da o njima počnu da
pričaju kao da su stvarni. S obzirom da priča traje beskrajno i razvija
se sporo, imamo vremena da iskusimo emocije isto kad i likovi. Neki su
ljudi istinski uzrujani i nesrećni kad njihova najdraža sapunica konačno
završi. Nedostaju im protagonisti, čak se mogu osećati prazno.
Za sve to zaslužni su “mirror” neuroni.
Oni nas na taj način mogu udaljiti od stvarnosti i iskriviti našu
percepciju realnosti. Istovremeno, naše emocije i lične vrednosti
inkubiraju se i ponovo potvrđuju kroz niz ekstremnih situacija koje se
događaju na ekranu. Ta vrsta intenzivnog emocionalnog angažmana znači da
naš mozak pojačano proizvodi hormone kortizol i adrenalin. Time što se
neprekidno poigrava našim emocijama, sapunica izaziva fizičku
neuravnoteženost.
Kao još jedan dokaz lošeg uticaja sapunica na
mozak, testiranje koje je sroveo španski Nacionalni centar za
vrednovanje visokog obrazovanja (Ceneval) pokazao je da mladi koji često
gledaju melodramatične sapunice u proseku dobijaju 12 bodova manje na
prijemnim ispitima u odnosu na one koji gledaju druge vrste programa.
T portal