Na Univerzitetu Jejl čuvaju se glinene pločice iz Mesopotamije, na kojima su zapisani recepti stari oko 3.750 godina. Naučnici su pokušali da ih pripreme i ispostavilo se da je tadašnja kuhinja bila znatno složenija nego što se ranije mislilo.
Baš kao i današnji kuvari, i stari Vavilonci su pripremali variva puna mesa, aromatičnog bilja i povrća, a njihovi recepti bili su urezani u glinene pločice pomoću pisaljki od trske. Do danas su sačuvane samo četiri vavilonske kulinarske pločice sa najstarijim poznatim receptima na svetu i verovatno bi zauvek ostale muzejski eksponati u Vavilonskoj zbirci Univerziteta Jejl da pre izvesnog vremena u Njujorku nije organizovan interesantan kulinarski događaj “An Appetite for the Past”, na kojem su timovi pripremali jela iz različitih delova sveta i istorijskih epoha.
Među njima je bio i tim sa Jejla i Harvarda koji je rekonstruisao tri jela sa jedne od pločica, nastojeći da ih pripremi što bliže onome kako su se kuvala pre gotovo 4.000 godina. Kako piše Yale News, na meniju su bila dva jagnjeća variva – jedno sa cveklom, drugo sa mlekom i pogačicama od žitarica – kao i vegetarijansko varivo obogaćeno hlebom od piva.
Raznovrsni sastojci, složen način pripreme i broj ljudi potrebnih za kuvanje ukazuju na to da su ova jela bila namenjena kraljevskom dvoru ili hramovima, odnosno predstavljala su vrhunsku kuhinju drevne Mesopotamije, objašnjava Agnete Lasen, pomoćnica kustosa Vavilonske zbirke Univerziteta Jejl.
Kako je vrlo mali broj kuvara umeo da čita klinasto pismo, recepti su najverovatnije zapisivani kako bi se sačuvale tadašnje kulinarske tehnike. Ipak, rekonstrukcija nije bila nimalo jednostavna.
“Neki sastojci koji su se tada koristili više ne postoje ili nisu dostupni, a dve pločice su veoma loše očuvane i imaju velika oštećenja”, objašnjava Lasen. “Osim toga, pojedine akadske reči pojavljuju se izuzetno retko u drugim tekstovima, pa ih je veoma teško pouzdano prevesti.”
Naučnici su usput shvatili i koliko je važno razumeti kakvog ukusa i teksture jelo treba da bude, budući da Vavilonci nisu navodili tačne količine sastojaka, ni vreme kuvanja, a i redosled je često bio neprecizan, pa su morali da se oslanjaju na “osećaj”.
“U početku nisam bila sigurna da pravilno pripremamo jedno od variva. Mislila sam: ‘Ovo nije način na koji bih ja to skuvala.’ Međutim, posle dužeg kuvanja jelo se potpuno promenilo i postalo zaista ukusno”, priznala je Lasen.
Koristili su se jagnjetina, ovčetina, golubovi, luk, praziluk, beli luk i razne vrste sira, a jedan recept opisuje i jelo u kojem se koristi krv. Ipak, najveće iznenađenje je bila njihova složenost – neki recepti imaju više faza pripreme i slojeve ukusa, što se do tada nije pripisivalo kuhinji tog doba.
