“Samoubilački fanatični piloti,
oduševljeni što im je ukazana čast da svesno odu u smrt u slavu
imperijalističkog Japana”. Tako se već decenijama opisuju kamikaze iz
bitaka na Pacifiku pred kraj Drugog svetskog rata.
Stvarne kamikaze, međutim, nisu bili
tako jednoglasno radosni što odlaze u smrt. “Oni to nisu zaista
želeli”, otkrio je za “Ozy” Klark Mek Kali, profesor psihologije
sa koledža “Bryn Mawr”, čoveku kojem je za verovati jer je jedan od
glavnih istražitelja “Nacionalnog konzorcijuma za studiju o terorizmu”.
U vremenu u kojem je samoubilački terorizam veoma aktualan, Klark je proučavao
taj fenomen kroz vekove.
Otkrio je da su golobradi mladići u
japanskoj vojsci odlazili u smrt kao kamikaze zato što im je tako bilo
naređeno, i zato što bi svojim porodicama naneli užasnu sramotu da su odbili. Službena
propaganda Japana tog doba svejedno ih je nazivala mističnim imenima poput
“jutarnje sunce” ili “cvetovi planinske trešnje”.
Japan je za kamikazama posegnuo tek
krajem rata, 1944. godine, kada je admiral Oniši, zapovednik mornaričkih
vazdušnih snaga na Filipinima u oktobru te godine bio prisiljen na gorko
priznanje da nije u stanju da zaustavi napredovanje vojske SAD i saveznika.
“Moramo da pošaljemo naše lovce
pune eksploziva u samoubilačke misije na neprijateljske mete”, predložio
je on tada, što je vojni vrh prihvatio.
Do kraja rata, 3860 japanskih mladića
pokušalo je da se zabije ili se i zabilo u brojne američke ratne brodove,
pobivši pritom 5000 američkih mornara. Zapravo je uspešnost kamikaza bila
relativno niska.
Brodove je uspelo da pogodi samo 19
posto njih, jer je američka vojska uspešno reagovla hitnim menjanjem taktike i
poboljšanjem protivzračne odbrane. Uprkos tome njihova uloga se mistikovala.
Sa jedne strane zbog iskustva užasa
američkih vojnika suočenih sa samoubilačkim letelicama, sa druge zbog
podgrevanja mita o istoriji, tradiciji, veličini carstva itd.
Kamikaze, odnosno “božanski
vetar”, nastao je kao izraz u tom ratu na osnovi legende iz 13. veka po
kojoj su Mongoli u jednom trenutku poslali veliku flotu na Japan koji je tada
bio razjedinjen građanskim ratom.
Flotu je potopio tajfun i tako spasio
Japan, da bi se sedam godina kasnije dogodilo potpuno isto. Duh samožrtvovanja
dugo se povezivao i sa samurajskim životnim kodeksom bušido. Nesporno je da su
japanski propagandisti 1943. godine u traganju za načinima održavanja fanatizma
imperijalnih vojnika, posegnuli i za filozofskim učenjima.
Tanabe je te godine izdao svoje elo
“Smrt i život” u kojem je pozvao studente da se žrtvuju za domovinu
kako bi sledili božiju volju. Tanabe je pripadao uticajnoj filozofskoj školi iz
Kjota, ali je isto tako studirao sa velikim nemačkim filozofom Martinom
Hajdegerom.
Hajdeger je objašnjavao da je smrt
egzistencijalni kraj života, ali i da ona definiše sam život koji joj je
prethodio. Tanabe je iz toga izveo poziv Japancima da brane režim u svojoj
zemlji i njegovu prirodu.
Tanabe je u tome bio jako uspešan.
Mnogi studenti se zaista i jesu prijavili u kamikaze, ali ne tek tako. Njihovi
dnevnici svedoče da je tome prethodio snažan društveni pritisak nakon
Tanabeovog poziva usmerenog upravo studentima.
Istoričar Volfang Šventkar je zato i
napisao: “Svi piloti peli su se u letelice sa ogromnim entuzijazmom”,
ali i to da su “u smrt odlazili sa tugom i očajem”.
Najviše kamikaza, njih oko 2000,
izginulo je od aprila do juna u borbama za Okinavu. Ozbiljno zabrinut da bi
kopnena invazija na glavna japanska ostrva povukla još hiljadu drugih
samoubilačkih akcija, američki predsjednik Truman odlučio se radije za oružje
neselektivnog masovnog uništenja, za atomsku bombu.
Izvor Blic.rs, Exspres.hr