Mira Furlan, velika zvezda jugoslovenskoga pozorišta i filma je početkom 90-ih je, posle otkaza u matičnom zagrebačkom HNK i niza huškačkih i uvredljivih tekstova u hrvatskim medijima, sa suprugom, filmskim rediteljem Goranom Gajićem, emigrirala u SAD.
Mira Furlan je u Americi glumila, između ostalog, u popularnim TV serijalima “Babylon 5”, “Izgubljeni” i “Zakon i red Los Anđelesa”. U intervjuu za express.hr Furlanova govori o problemima s kojima se savremeno društvo suočava, a u jednom delu kaže: “Divim se onima koji su izabrali ostati i dalje se boriti. Za to treba imati muda”.
Na pitanje kako danas gleda na proganjanje ljudi koji nisu mislili isto kao većina, među koje spada i ona MIra kaže: “Ono što je užasavajuće je to da, iako uporno pričamo istu priču i uvek je iznova, iz ko zna kog razloga, odašiljemo u prazninu, stvarnost isto tako uporno ostaje nepromenjena, ako ne i gora. Dakle, koji je smisao pričanja? Oni koji mogu čuti i razumeti to su već učinili. Oni koji ne mogu čuti i razumeti to nikad neće moći. A ipak stalno nešto govorimo, pišemo, dokazujemo, objašnjavamo, jednom rečju – i dalje se borimo, i u času kad je jasno da smo davno izgubili. Kao da smo potpuni ludaci. Kao da smo autistični, kao da uporno ne uspevamo sagledati realno stanje stvari. S druge strane, možemo se ješiti time da svaka izgovorena reč, pa i svaka misao koju pomislimo, na neki način menja stvarnost. Dakle, bez obzira na ishod, sama borba ima smisla. Možda ona jedina i ima smisla”.
Kada se priseća Jugoslavije i govori o nostalgiji, glumica ne može, a da ne spomene i Beograd.
– Što se tiče novog vala, imala sam drage prijatelje u Beogradu; nekih od njih, kao što je naš dragi, divni Vlada Divljan, više nema i to me svaki dan ponovno rastuži. Veze Beograd – Zagreb bile su dobre i zdrave, rock’n’roll je još bio živ dok ga rat nije konačno dokrajčio. Da, bilo je to dobro razdoblje, iako nam se tad nije tako činilo. Hteli smo više, drukčije, šarenije. A dobili smo rat.
A kako joj iz vizure američkog života izgledaju današnji Zagreb i Hrvatska?
– U Rijeci sam sebi zadala da ne kupujem novine i da ne gledam televiziju. Bitke koje se sad vode nisu više moje, ja sam svoje odbojevala i sad je na drugima da nastave. Divim se Oliveru, koji tako hrabro i bez ostatka ustrajava u borbi. Divim se Viktoru Ivančiću i Heni Erceg, koji se takođe ne predaju sve ove duge godine. Ima ljudi koji ustraju. Ti ljudi su, čini mi se, nada za Hrvatsku i za sve ove naše prostore. Nažalost, upravo su ti i takvi ljudi neprestano proganjani i izloženi svim mogućim uvredama i napadima. Ja se s tom vrstom agresije i prostakluka, koja kulminira ratom, nisam mogla nositi, pa sam otišla. Divim se onima koji su izabrali ostati i dalje se boriti. Za to treba imati muda. Baš kao što ih treba imati i za odlazak.