Poreklo evropskih karata za igru je veoma diskutabilno, budući da postoje navodi da su došle iz Kine, Indije ili Persije. Uprkos nedostatku konkretnog znanja o tome odakle su došle, možemo sa veoma velikom verovatnoćom utvrditi kada su se pojavile u Evropi.
Iako je italijanski pesnik i humanista Frančesko Petrarka (1304-1374) putovao širom tada poznatog sveta i obilato pisao o njemu, ni u jednom svom delu nije pomenuo karte za igru, iako je pokrio teme poput kocki i kockanja. Takođe, njegov prijatelj i savremenik Bokačo nije nigde ostavio pisani trag o kartama. U dekretima koje su izdali Crkva 1363. godine i Karlo V od Francuske 1369. godine zabranjujući igranje kockama, igre na sreću i razne sportove i razbibrige, takođe se ne može naći ništa o kartama. Ipak, u propovedi nemačkog monaha pod imenom Johan kaže se “kartaške igre su nam stigle ove godine, koja je MCCCLXXVII godina Gospodnja”, a izdate su i zabrane karata od strane Huana od Kastilje i gradova Firence i Bazela iste godine (1377), grada Regenzburga naredne godine i Kneževine Brabant 1379. godine. Dakle, možemo biti sigurni kada kažemo da su karte za igru prvi put stigle u Evropu u drugoj polovini XIV veka.
Sastav i izgled špilova razlikovao se kako vremenski tako i geografski (posebno po broju karata u špilu), ali su spoj karata sa brojevima i slikama (ili “štihovima”) – i podela karata u različita odela – bile standardne karakteristike od početka.
Italijanski špliovi imali su pedeset i šest karata, uključujući četiri tipa štihova (kralj, kraljica, vitez i momak) i bili su podeljeni u četiri vrste (pehare, mačeve, novčiće i palice). Kako se popularnost kartanja širila Evropom, tako se potražnja za špilovima značajno povećala. Kao posledica, karte su postale jeftinije i bile masovno proizvođene, za razliku od dotadašnjih ručno bojenih. U tom periodu, momci su izbačeni iz špilova i sastav standardnog špila je sveden na broj od pedeset i dve karte.
Kada su Španci prihvatili kartanje, zamenili su kraljice sa konjanicima (caballeros). Nemci su slično izbacili kraljice iz špilova i imenovali štihove: kralj (könig), viši čovek (obermann) i niži čovek (untermann). Nemački kartaši su takođe modifikovali vrste, menjajući ranije francusko-italijanske simbole sa svojim zvoncima, srcima, lišćem i žirovima. Francuzi su načinili dodatne promene, izbacili obermana i ponovo uveli kraljicu. Takođe su usvojili nemačka srca i lišća (koje će se kasnije postati poznati simbol pik) i zamenili zvona sa dijamantima (od francuskog carreau ili karo, što je voskom oslikana kaldrma koja se koristi u crkvama).
Tokom godina, razni naučnici su izneli ideju da četiri vrste u špilu karata treba da predstavljaju četiri klase sredjnevekovnog društva. Italijanski pehari (ili trofeji) simbolizuju Crkvu, mačevi vojsku, novčići trgovce, a palice seljaštvo. Slično, nemačka zvona (posebno zvona sokola) simbolizuju plemstvo (zbog njihove ljubavi prema sokolarstvu), srca Crkvu, lišće srednju klasu, a žirovi seljaštvo. Na francuskim kartama, pikovi predstavljaju aristokratiju (kao šiljci na kopljima, oružju vitezova), srca još jednom predstavljaju Crkvu, dijamanti znak bogatstva (po popločanom kamenu koji se koristi u pevnicama crkava gde su značajni sahranjeni), a detelina (hrana za svinje) označava seljaštvo. Sve ovo su naravno istorijske spekulacije.
Francuski simboli vrsta su predstavljali lakšu matricu i francuski kartaši su shvatili da ne moraju da ugraviraju svakog od dvanaest štihova posebno, kao što su radili njihovi nemački suparnici. Francuzi su jednostavno napravili jedan drveni blok ili bakarnu ploču za svakog od tri štiha, odštampali karte na njima i kasnije samo umnožavali vrste. Francuzi su tako bili u stanju da preteknu Nemce u proizvodnji, tako da je francuski dizajn na kraju postao standard za veći deo Evrope.
Otprilike u to vreme Francuski proizvođači karata su počeli da dodeljuju imena naslikanim štihovima. Svi štihovi su imenovani (ne samo kraljevi), a identiteti koji su im pripisani (i odštampani na kartama) ni u kom slučaju nisu bili dosledni. Izbor imena razlikovao se od majstora do majstora, često bez ikakvog razloga osim lične preferencije ili kaprica. Rani izbor imena uključivao je kraljeve poput Solomona, Avgusta, Hlodoveha i Konstantina, ali su tokom drugog dela vladavine Anrija IV (1553-1610) imena bila manje-više standardizovana i predstavljala Karla Velikog (srca), Davida (pikovi), Cezara (dijamanti) i Aleksandra Velikog (palice).
Imena kraljica, odnosno dama – Judit ili Judik (srca), Palada (pikovi), Rakel (dijamanti) i Argina (palice) – su kontinuirano predmet spekulacija, budući da stvarne ličnosti koje bi one trebalo da predstavljaju nisu tako lako identifikovane. Neki veruju da njihovo poreklo uključuje caricu Judit (snaju Karla Velikog) ili Izobel od Bavarske (ženu Karla VI i majku Karla VII) za lik Judit; Jovanku Orleanku ili istoimenu grčku boginju rata (poznatu i kao Atina) za Paladu; Agnesu Sorel (ženu Karla VII) ili Junonu (kraljicu bogova u rimskoj mitologiji) za Argina (Argine je samo po sebi anagram za ‘regina’, što znači kraljica).
Interesantno je da su imena žandara ili vitezova ostala konstantna: La Ire (Etjen de Vinjol, vitez i heroj Francuske) kao žandar srca, Ogijer (jedan od vitezova Karla Velikog iz Šanson de žest i vitez koji je otet od strane veštice Morgan la Fej u legendi o kralju Arturu) kao žandar pikova, Hektor (trojanski junak) kao žandar dijamanata i Lanselot (drugi vitez iz legende o Arturu) kao žandar palica.
Francuska praksa štampanja imena na štihovima postala je prošlost nakon Francuske revolucije krajem XVIII veka. Nakon što su republikanski revolucionari obezglavili Luja XVI i Mariju Antoanetu, simboli monarhije su bili veoma nepoželjni u Francuskoj. Majstori izrade karata su skinuli krune i žezla sa plokova i ploča za štampanje ili su krune zamenili “kapama slobode”. Na kraju, štihovi su zajedno eliminisani u korist “drugih simbola koji nisu bili u sukobu sa jakobinskim principima”.
Dakle, štihovi u špilovima karata za igru nisu prvobitno imali imena. Dodeljivanje imena kraljevima (kao i damama i žandarima) bilo je privremena praksa jedinstvena za francuske proizvođače karata koja je počela sredinom XV veka, koja nije bila standardizovana neko vreme i koja je prekinuta krajem XVIII veka. Kraljevske prilike na modernim kartama za igru više ne predstavljaju određene osobe, isto kao što to ne čine kralj i kraljica među šahovskim figurama.
National Geographic