U istoriji srpske književnosti smatra se prvom ženom koja je napisala i objavila putopisno prozno delo, 1894. godine, Pisma iz Niša o haremima.
U doba socijalizma dela Jelene Dimitrijević pala su u zaborav, a
interesovanje za ovu autorku obnovljeno je 80-ih godina prošloga veka.
Srpska Sapfo Jelena Dimitrijević
Srpska Sapfo, Jelena Dimitrijević, govorila je da je mnogo
zanimljivije lutati ulicama nekog grada i razgovarati sa ljudima, jer se
tu sazna sve što se može saznati iz jednog bedekera. Time se vodila
pišući svoje putopise.
Pored putopisa, pisala je lirsku poeziju, pripovetke i romane.
Pripadala je grupi postrealista, stvarajući krajem 19. i početkom 20.
veka. To je činila na poseban način, dočaravajući svetove tako daleke od
Srbije i Balkana.
Rođena je u Kruševcu, 1862. godine u trgovačkoj porodici. Osnovnu
školu završila je u Aleksincu, rodnom gradu svoje majke Stamenke. Udaje
se za potporučnika Jovana Dimitrijevića i nastanjuje se u Nišu. Tu
počinje da uči francuski, engleski, ruski i italijanski jezik.
Uskoro mladu Jelenu počinje neopisivo da zanima život turskih žena u Nišu,
pa je zahvaljujući pomoći muftije Ibrahim efendije naučila i turski
jezik, ali i turske običaje. Zahvaljujući poverenju koje je pridobila
interesujući se za život turskih žena, ulazi u hareme i njihov život
upoznaje iz jedne druge perspektive.
Od tada se pojačava njeno interesovanje za život muslimanki, zbog kog
će putovati u Skoplje, Solun, Carigrad i dalje na istok. Uključuje se uŽensko društvo, kao najmlađi član, 1881. godine. Za vreme Balkanskog rata bila je bolničarka, a kasnije upravni član Kola srpskih sestara.
Prva pesnikinja koja je pisala u dijalektu
Jelena Dimitrijević je prva pesnikinja koja je pisala u dijalektu,
objavljujući pesmu „Baba Krasa: U moj zeman i sgˮ, u božićnom broju
beogradskog lista Videlo.
Nazivajući
ovu pesmu „pripovetkom u stihuˮ, na duhovit način daje sliku života u
Nišu. Dve godine kasnije, 1894., takođe u Nišu, objavljuje prvu zbirku
poezije pod nazivom Pesme I (Jelenine pesme). Nakon objavljivanja ove
zbirke pesama, nagađalo se da se iza zbirke krije Turkinja odbegla iz
harema, što samo govori o tome koliko je verno prikazala život turskih
žena u haremu.
Godine 1898., seli se u Beograd gde je četrnaest godina kasnije objavila svoj prvi roman Nove u izdanju Srpske književne zadruge za koji je dobila nagradu.
Roman govori o životu turskih žena u Solunu, u trenutku uoči dubokih
društvenih promena. Pokušavajući da ostvare svoje snove, turske žene
stradaju između starog i novog, istočnog i zapadnog, tradicionalnog i
modernog.
Susreti sa feministkinjama
Jelenin muž, Jovan Dimitrijević, gine na frontu 1915. godine, pa
Jelena svoj život nastavlja putujući. Počev od Francuske, Španije,
Engleske, Amerike, nastavlja svoj put na istok, u Egipat, Palestinu,
Siriju, Liban. Obilazi Aleksandriju, Kairo, Memfis, Luksor, Dolinu
kraljeva, Svetu zemlju, odlazi na Hristov grob, u Jerusalim, Damask,
Bejrut, Haifu itd.
Imala je čast da se sretne sa egipatskom feministkinjom, Hodom Hanem Šaravi-pašom, sa kojom je razgovarala o reformisanju položaja žena u Egiptu. Ovom susretu posvetila je jedno poglavlje u svom putopisu Sedam mora i tri okeana.
Iz Egipta putuje u Bombaj i odseda kod indijske feministkinje Tate,
gde je upoznala Tagora. Svoj put nakon toga nastavlja u Kinu, Japan, na
Cejlon. Uživala je u putovanjima jer je jedino tako smatrala da može
upoznati ljude, verujući da je celo čovečanstvo jedan rod.
Sva svoja putovanja, Jelena Dimitrijević samostalno je finansirala,
jer je i pre ulaska u brak bila materijalno obezbeđena, tako što je
najveći deo nasledstva dobila od svog dede po majci, Milojka,
aleksinačkog kneza koji je svojevremeno pomagao i Karađorđeve ustanike.
Ime koje je ostalo u senci svojih savremenika
Poslednje dane svoga života provodi u okupiranom Beogradu, i potpuno
se povlači u sebe. Narušenog zdravlja dočekala je oslobađanje, ali ubrzo
umire, 1945. godine.
Prema sopstvenoj želji sahranjena je u tišini i bez ljudi koji bi joj
odali poslednju počast, jer je pogreb bio dva sata ranije nego što je
objavljeno u štampi.
Prva žena putopisac, književnica, dobrotvorka i borac za ženska prava
ostala je u senci svojih savremenika i gotovo zaboravljena, a sećanje
na nju čuvaju dve ulice u Beogradu i Aleksincu. Verujemo da će se to
promeniti i da ćemo oživeti sećanje na jednu od najzanimljivijih žena srpske kulture.