Bio je zatvoren u meni, ali se
nikada ne bi javio da ne beše ovog fomovitog potresa. Strašno! I šta me se tiče
što ću u rudnicima dvadeset godina budakom rudu kopati – ništa se ja toga ne
bojim – drugo je sad meni strašno: da mi ne izmakne taj vaskrsli čovek! Ja mogu
naći i tamo, u rudnicima, pod zemljom, pored mene, u takvom istom robijašu i
ubici, ljudsko srce, i sprijateljiti se s njim, jer i tamo se može živeti i
voleti, i trpeti! Mogućno je preporoditi i vaskrsnuti u tom robijašučoveku
zamrlo srce, mogućno je lebdeti nad njim godinama i, naposletku, izbaviti
iz ponora na svetlost već uzvišenu dušu, patničku svest, preporoditi anđela, vaskrsnuti
heroja! A takvih ima
mnogo, njih ima stotinama, i svi smo mi za njih krivi! Zašto je meni došlo na san „detence” u
onakvom trenutku? „Zašto je tako jadno ono detence?” To mi je bilo
proroštvo u onom trenutku! Zbog toga „detenceta” ja ću i da pođem na robiju.
Jer smo svi za sve krivi. Za svako „detence”, jer ima male dece i velike
dece. Svi su – „detence”. Za sve ću ja da pođem, jer mora neko i za sve
poći. Ja nisam ubio oca, ali moram poći. Primam! Meni je sve to ovde palo na
pamet… eto, među ovim izgrebanim zidovima. A njih ima mnogo, njih ima tamo
stotinama podzemnih, sa budacima u rukama. O da, mi ćemo biti u lancima, i neće
biti slobode, ali u velikoj tuzi našoj ćemo nanovo vaskrsnuti u radost, bez
koje čovek ne može živeti, a bog mora postojati, jer bog daje radost, to je
njegova privilegija, velika… Gospode, neka se istopi čovek u molitvi! Kako
bih ja bio tamo pod zemljom bez boga? Laže Rakitin: ako boga sa zemlje oteraju,
mi ćemo ga pod zemljom naći! Robijaš bez boga ne može opstati, njemu je bez
boga teže nego nerobijašu! I tada ćemo mi, podzemni ljudi, zapevati iz nedara
zemljinih tragičnu himnu bogu, u koga je radost! Da živi bog i njegova radost!
Volim ga.
Mitja se, govoreći svoju neobičnu besedu, skoro
gušio. Pobledeo je, usne su mu podrhtavale, a iz očiju mu potekoše suze.
– Ne, život je pun, život je i pod zemljom! – poče on opet. – Ti nećeš
verovati, Alekseju, kako ja sad želim da živim, kakva se u meni žudnja da
postojim i da saznajem rodila baš u ovim izgrebenim zidovima! Rakitin to ne razume,
njemu samo da je kuću da sazida i kirajdžije da dobije, ali ja sam čekao tebe.
A šta je patnja? Ja se nje ne bojim, pa makar bila neizmerna. Sad se ne bojim,
a pre sam se bojao. Znaš, ja možda neću ni odgovarati na suđenju… I, čini mi se, u meni sad ima toliko te snage da
ću sve savladati, sve patnje, samo da mogu sebi svakog trenutka reći: ja jesam!
U hiljadu muka – ja jesam, sav se grčim u mukama – ali jesam! U klopci sam, ali
postojim, sunce vidim, a ako sunce i ne vidim, znam da ono postoji. A znati da
sunce postoji – to je već ceo život. Aljoša,
heruvime moj, mene ubijaju razne filozofije, đavo da ih nosi! Brat Ivan…
– Šta brat Ivan? – prekide ga Aljoša, ali Mitja ne ču.
– Vidiš, ja ranije, pre svih ovih, nisam imao nikakvih sumnja, ali sve se to
krilo u meni. Možda baš zato što su u meni previrale nepoznate ideje, ja sam i
pijančio, i tukao se, i besneo. Tukao sam se da ih umirim, da ih ugušim. Brat
Ivan je sfinga, ćuti, samo ćuti. A mene bog muči. To me samo i muči. A šta ćemo
ako njega nema? Šta onda ako je Rakitin pravo kazao da je to ideja veštački
stvorena u čovečanstvu? Tada, ako
njega nema, onda je čovek gospodar zemlje i vasione. Divota! Samo, kako će
čovek biti dobar bez boga? Pitanje! Ja sve o tome.
Jer koga će on tada voleti, isti taj čovek? Kome će biti blagodaran, kome će
himnu pevati? Rakitin se smeje. Rakitin veli da se može voleti čovečanstvo i
bez boga. E, samo jedan slinavi smrčak može tvrditi tako nešto, a ja ne mogu
da razumem. Lako je Rakitinu živeti: „Ti” – kaže on meni danas –
„bolje da se zauzmeš za proširenje građanskih prava čovekovih, ili makar za to
da se ne povisi cena goveđem mesu; time ćeš prostije i bliže pokazati
ljubav čovečanstvu nego filozofijama.” A ja mu na to odvratih: „A ti
ćeš” – rekoh – „bez boga, još i nabiti cenu govedini, samo ako ti se da
prilika, i zaradićeš rublju na kopejku.” Razljutio se. Jer šta je vrlina?
Odgovaraj ti meni, Alekseju. Ja imam jednu vrlinu, a Kinez drugu – znači, to je
stvar relativna. Zar nije tako? Ili možda nije relativna? Podmuklo pitanje!
Nećeš se valjda nasmejati ako ti kažem da dve noći nisam spavao zbog toga. I sad se samo
čudim kako to ljudi žive, a o tome ne misle. Taština! Ivan nema boga. On ima ideju. Izvan mojih
razmera.
Iz: Braća
Karamazovi, Rad, Beograd, 1975.