Ovaj pojam uveo je, 1995. godine, psiholog Danijel Goleman, objasnivši ga kao sposobnost da na malo drugačiji način budemo pametni.
Da li je ona urođena ili se uči i neguje, zašto je potrebno da osvestimo svoj emotivni svet, zbog čega je važno da i druge pitamo kako se osećaju, kako postajemo gospodari, a ne sluge svojih osećanja, objašnjava nam psihoterapeut dr Zoran Milivojević. Za početak, pitamo ga šta je to zapravo emocionalna inteligencija:
– To je sposobnost da se upravljamo na osnovu vlastitih i tuđih osećanja, da kontrolišemo mučna raspoloženja i nagone, ne gubimo optimizam ni kada doživljavamo neuspehe, budemo saosećajni ili empatični. Emocionalno inteligentni ljudi imaju bolju “socijalnu mapu”, pa se bolje kreću po životnoj „teritoriji”. I pritom, razvijenost ove veštine nije šansa za manipulisanjem drugima, već sposobnost izgrađivanja dobrih međuljudskih odnosa i rešavanja situacija na obostrano zadovoljstvo.
* Koje su najveće zablude u vezi sa njom?
– Jedna od najvećih zabluda jeste da je ova sposobnost urođena. To nije tačno, jer se uči tokom čitavog života i vrlo joj je blizak koncept “emocionalne pismenosti”. Ljudi mogu da nauče u kojim situacijama se pojavljuju određene emocije, kako da ih prepoznaju i kod sebe i kod drugih, što znači da mogu bolje da razumeju vrednosti i motive koji nas pokreću.
* Jesu li emocionalno inteligentniji uspešniji u životu i odnosu na druge?
– Prvobitno se pretpostavljalo da inteligentniji ljudi moraju da budu uspešniji i zadovoljniji od ostalih. Istraživanja su, međutim, pokazala da to nije tako, jer visoko inteligentnih ima i među uspešnim i među neuspešnim. Zato su stručnjaci problemu pristupili drugačije. Postavili su pitanje – šta je to što povezuje uspešne? Tako se došlo do onoga što zapravo sačinjava emocionalnu inteligenciju. Danas znamo da je ona veoma važna za kvalitetan emotivni život, uspeh u privatnoj sferi, ali i u svim onim profesijama u kojima se direktno radi sa ljudima. Emocionalno inteligentni su neka vrsta prirodnih vođa i zato su, na primer, veoma uspešni kao menadžeri. Suština je da ova vrsta mudrosti nije dovoljna za uspeh u životu, ali je svakako značajna.
* Zašto je važno da se radi na njoj? I kako je to moguće?
– Nauka je dugo otpisivala emocije kao nešto što više spada u domen umetnosti, a manje nauke. Verovalo se da su osećanja suprotna od razuma. Danas, međutim, znamo da svakoj emociji prethodi obrada informacija koja može da bude tačna ili pogrešna. Zato i osećanja mogu da budu primerena, adekvatna, funkcionalna ili disfunkcionalna i patološka. Svima nam je poznato da postoje racionalne i iracionalne emocije. Dakle, prvi korak je njihova demistifikacija – odustajanje od onih starih znanja kojih su prepune knjige. Drugi stepen podrazumeva razumevanje pojedinačnih emocija. Kao što bi svako trebalo da zna čemu služe pluća, srce, bubrezi, tako bi trebalo da zna svrhu ljubavi, tuge, sreće, ljutnje.. Redovno dobijam zahvalnice čitalaca moje knjige “Emocije – psihoterapija i razumevanje emocija”, jer im je pomogla da se snađu u šumi svojih i tuđih osećanja.
* Postoji li način na koji možemo da merimo stepen ove vrste inteligencije?
– Postoji više pokušaja da se ona izmeri, pa je čak definisan i njen koeficijent. Jedan od načina je da se “izračunaju” elementi inteligencije, kao što su svest o sopstvenim osećanjima i njihovom uticaju na druge, sposobnost upravljanja emocijama i njihovom izražavanju, razvijenost socijalnih veština, sposobnost samomotivacije i sagledavanja tuđih doživljaja ili empatija. Međutim, iako su korisni pokazatelji, ovi testovi nisu opšte prihvaćeni.
* Kako je moguće biti gospodar, a ne sluga svojih emocija?
– U poslednjih 30-ak godina promenilo se naše viđenje emocija. Naučili smo da su ljudi ti koji proizvode svoje emocionalne reakcije. Kako to čine? Tako što događajima pripisuju određeno značenje i vrednost. Emocije nastaju onda kada nešto procenimo kao važno. Sa latinskog bismo mogli doslovno da ih prevedemo kao “pokretače”, jer predstavljaju naše reakcije na događaje koje ocenjujemo kao bitne. Iako se taj proces dešava brzo, mi smo ti koji odlučujemo kako ćemo razumeti i vrednovati nešto. To posebno uočavamo tokom psihoterapije, kada ljudi imaju problem zbog neadekvatne emocije, jer iskrivljeno tumače situaciju ili joj pripisuju prevelik značaj. Kontrolom ovih procesa možemo da upravljamo emocijama i iskristališemo kako ćemo da ih izrazimo.
* Na koji način bi trebalo da skrenemo pažnju onima koji ne znaju da pitaju za tuđe zdravlje i osećanja – da to nije lepo?
– Vrlo je teško naterati nekog da se promeni. Ne preporučujemo da ljudi postanu neka vrsta vaspitača, jer u tom slučaju oni nude pomoć koju neko ne traži, pa se sve može pretvoriti u određenu vrstu nasilja. Jednostavno, ljudi bi trebalo da biraju one pored kojih se dobro osećaju, a da izbegavaju one s kojima se muče. Svi imaju pravo da se ponašaju i ovako i onako, ali zato bi svako ponašanje trebalo da ima adekvatne posledice.
* Koliko smo kao društvo empatični?
– U principu, južni narodi, kojima mi pripadamo, mnogo više pažnje obraćaju na osećanja nego što to čine severnjaci. Ljudi u Srbiji su bili nadaleko poznati po gostoprimstvu – prijateljskom odnosu prema nepoznatima ili strancima. To znači da se drugoj osobi pristupalo sa uvažavanjem njenih osećanja. Nažalost, ta naša nacionalna sposobnost da vodimo računa o drugima, da smo obzirni, da sagledavamo stvari i iz aspekta druge osobe, prilično se umanjila. Ima više razloga za to – od toga što se sa povećanjem standarda razvija mentalitet individualizma i sebičnosti, pa do toga da su tokom devedesetih ljudi morali da “ogrube”, kako bi izdržali i preživeli u svetu u kojem je postojalo toliko ružnih stvari. Nadam se da će se sa poboljšanjem stanja u društvu, obnoviti empatičnost, kultura ophođenja i lepog ponašanja.
REŠITE TEST, PROVERITE SEBE
Ukoliko laički želite da proverite koliko ste emocionalno inteligentni, rešite ovaj test. Na sledeća pitanja odgovorite sa “da” ili “ne”.
1. Možete li jasno da izrazite svoja osećanja u najjednostavnijoj rečenici – “Osećam””?
2. Da li možete da prepoznate različite osećaje?
3. Jeste li emotivno nezavisni od drugih?
4. Možete li da prepoznate zbog čega se osećate tako kako se osećate? 5. Uspevate li uvek da kontrolišete svoje ponašanje?
6. Jeste li sposobni da zaboravite greške i ostavite iza sebe ono za čim žalite?
7. Jeste li zadovoljni ličnim dostignućima?
8. Iskorišćavate li maksimalno svoje potencijale?
9. Misle li drugi da imate visoko mišljenje o sebi?
10. Prihvatate li sebe takvim kakvi jeste?
Emocionalno inteligentni ljudi će sa “da” odgovoriti na 8 do 10 pitanja. A vi?
EKSPERIMENT
Na Stanford univerzitetu u Americi je izveden eksperiment nad grupom dece na temu odgađanja zadovoljstva – aspekta psihe važnog za koficijent emocionalne inteligencije. Četvorogodišnjaci su jedno za drugim pozivani u sobu, gde im je prijatan čovek nudio keks. Svakom detetu je dao da bira da li će keks pojesti odmah ili će malo pričekati, pa će za nagradu dobiti još jedan. Onda bi ispitivač izašao, a skrivena kamera bi snimala šta dete radi. Oko dve trećine njih je čekalo da se čovek vrati i udvostruči im zadovoljstvo, dok je jedna trećina slatkiš pojela odmah. Prema mišljenju istraživača, deca koja su čekala imaju višu emocionalnu inteligenciju, razviće se u samouverenije i srećnije adolescente, uspešnije u društvu i delotvornije pod pritiskom…
ŠTO INTELIGENTNIJI, TO ZADOVOLjNIJI
Stav stručnjaka je da je emocionalno inteligentna osoba retko zbunjena, ne žali zbog svojih odluka ili postupaka, dobro se nosi sa stresom. Rado prihvata izazove, psihički je jaka i ne slama se pod pritiskom, ima visoko samopouzdanje i zna da prepozna svoje vrednosti. Uglavnom je zdravija i više zadovoljna životom. Istraživanja su, s duge strane, pokazala da opšta inteligencija nije nužno povezana s emocionalnom, jer ponekad visoko inteligentnim osobama na vodećim mestima nedostaje razumevanja tuđih motiva, nastojanja i težnji.
Izvor: Večernje novosti