Strašan je bilans simultanih terorističkih napada izvršenih noćas u
Parizu i Sen Deniju. Mrtvi se još uvek broje ali žrtava ima preko 150.
Neki od svedoka u koncertnoj dvorani Bataclan čuli su teroriste kako pre
otvaranja vatre uzvikuju na francuskom : “Ovo je osveta za svo zlo koje
je Hollande naneo muslimanima širom sveta!”
Trebalo je da znamo da je Charlie Hebdo bio samo uvertira u nešto mnogo gore.
Pre desetak godina, izdavačka kuća Rende (u kojoj sam tad radio kao
urednik), u saradnji s Beopolisom, Fabrikom knjiga i tadašnjim Kulturnim
centrom Francuske (danas Francuski Institut) organizovala je festival
nove francuske književnosti i stripa pod nazivom “Francuska, uputstvo za
upotrebu”, parafrazirajući naziv čuvene knjige Žorža Pereka – “Život,
uputstvo za upotrebu”. Tada, 2006. godine, bili smo pod jakim uticajem
pobune mladih imigranata druge generacije u predgrađima Pariza i drugih
francuskih gradova. P
obuna je bila motivisana negativnom percepcijom i
diskriminacijom siromašnih imigranata arapskog i subsaharskog porekla,
uglavnom islamske veroispovesti, usmerena na autoritarnu policiju, njeni
su glavni vinovnici bili pripadnici otuđene omladine druge generacije,
automobili i radnje su goreli iz noći u noć, a filmovi poput tada već
deset godina stare “Mržnje” (“La Haine”) Mathieua Kassovitza iz 1995,
činilo nam se, precizno su oslikavali kompleksno stanje u francuskom
društvu. U “Mržnji”, podsetimo se, trojica tinejdžera (francuski
Jevrejin, Arapin iz Magreba i afrički crnac) iz multi-etničkog geta na
različite načine reflektuju nasilje u kom žive i koje je deo njihove
svakodnevice boreći se ujedno i sa zadatim ulogama u društvu koje ne
osećaju kao svoje a drugo nemaju. Ideja koju film najsnažnije promoviše
jeste da je zajednički osećaj geta i izolovanosti jači od svih
partikularnih identiteta i da upravo on drži ovu trojicu omladinaca
zajedno.
Ah, sveta naivnosti!
U tom smislu, naravno, Uelbekov
obespokojavajući roman “Pokoravanje” znatno bolje prikazuje stanje u
francuskom društvu danas od “Mržnje” koja je uprkos svom načelnom
pesimizmu, ispostavilo se vremenom, bila prepuna nade u jedno bizarno
bolje sutra. Vladajuća paradigma je, tvrdi Uelbek kroz svog obeznađenog
protagonistu, dotrajala i izmorena, dekadentnost rezultira nedostatkom
vere pa i strasti i stari svet se bez mnogo buke krši pod talasom novog.
Da Francuska potpuno legitimno, putem mehanizma slobodnih izbora,
postane islamska zemlja, ispostavlja se u romanu, neće trebati mnogo.
Biće to čak jednostavnije nego što je iko mogao i da pretpostavi.
Od naivnosti “Mržnje” do dekadentne distopije “Pokoravanja”, od
ludističkog divljanja po predgrađima, do bolne preciznosti samoubilačkih
napada islamskih terorista – to je put koji smo prešli u prethodnih
deceniju ili dve.
U Francuskoj, ali i u čitavom svetu graničnici
koji razdvajaju identitete danas su samo dublji i viši nego ranije.
Neki, naravno, spremno uleću u postavljenu zamku. Zastupaju i brane
Islam ili evropsko-hrišćanske vrednosti. Bacaju bombe, pucaju na nevine,
šire teror i sami ginu u ime izmišljenih bogova ili podižu zidove,
glasaju za desničare, veruju u tvrđavu Evropu i sveto pravo zapadnog
sveta da uživa u bogatstvu na grbači ostatka iscrpljene planete.
Danas, 2015, nema više uzmaka od bilo kakve zadatosti.
Čini se da su nas identiteti konačno nadjačali.
Preuzeto sa FB profila Vladimira Arsenijevića