Razgovor na zadnjem sedištu auta započeli smo, čini mi se, fudbalom –
to nikad nije loš početak – a onda još satima pričali o religiji,
Majlsu Dejvisu, Sarajevu i Lagosu, Njujorku i Čikagu, Zebaldu, fudbalu,
pisanju, Hičensu i Dokinsu, pa o fudbalu, veri i mnogim drugim stvarima,
uključujući fudbal. Kad smo stigli na tribinu, izgledalo je da nije
preostalo mnogo toga o čemu već nismo razgovarali. Do kraja dana osećao
sam kao da nikad u životu nisam toliko pričao. Ali još važnije, osećao
sam da nikada ranije nisam toliko slušao. Otada smo prijatelji i redovno
lovim priliku da slušam – i čitam – Tedžu Kola. Taj čovek mnogo zna, i
zna šta da radi s tim.
Otvoreni grad (2012), Tedžuova prva knjiga objavljena u
Americi, jedan je od najimpresivnijih debija u novijoj književnoj
istoriji. Ne sećam se da li sam je čitao pre nego što sam ga upoznao ili
posle, ali knjiga je potpuno u kontinuitetu sa našim skrentonskim
dijalozima. Ono što Otvoreni grad čini sjajnom knjigom (nazvati
je romanom umanjilo bi joj rang) upravo je osećaj da su Tedžu i njegov
narator u stalnoj konverzaciji sa svetom u gradu koji ih okružuje. Ta
razmena je neprekidna, kao što su to i gradovi, blista od radoznalosti,
inteligencije i vizionarske pažnje za detalj a izložena u pedantnoj
prozi, dok besramno i beskrajno umače prste u poeziju. Jedna od velikih
knjiga o Njujorku, ali i o prostoru, jeziku i pamćenju.
Sada znamo da je Tedžu to već (ili opet) radio u knjizi Svaki dan je za lopova,
nastaloj od blogova iz njegove posete Lagosu, gradu u kom je odrastao.
Prvi put objavljena u Nigeriji 2007. a sada u prerađenom izdanju u
Americi i Britaniji, ova knjiga širi i pojačava podvig Otvorenog grada, potvrđujući usput da je Tedžu jedan od, pre svega – u nedostatku boljeg izraza – dvokulturnih pisaca.
Selindžerov Holden Kolfild delio je pisce na one koje biste uvek rado
pozvali telefonom i one s kojima radije ne biste pričali. Tedžu Kol je
od onih prvih. Vrebam svaku priliku da razgovaram sa Tedžu Kolom: uživo,
preko tvitera ili, kao u ovom slučaju, mejlom.
Aleksandar Hemon: Oduvek mi je išlo na živce to
tvrdoglavo razdvajanje knjiga na fikciju i nefikciju u angloameričkoj
literaturi; čak me i uznemirava. Prvo, time se implicira da je nefikcija
sve ono što je izvan fikcije, ili obrnuto, kao jin i jang pisanja.
Drugi problem: time se tekst označava prema njegovom odnosu sa
„istinom“, kategorijom koja je navodno očigledna i prema tome stabilna.
Ali naracija ne može da sadrži stabilnu istinu jer se razvija, i to pred
naratorom na jedan a pred slušaocem/čitaocem na drugi način. Naracija
je stvaranje istine, što znači da joj istina ne prethodi.
U bosanskom jeziku nema ekvivalentnih reči za „fikciju“ i
„nefikciju“, ili onih koje bi nosile tu razliku. To ne znači da nema
istine ili laži. Radije, naglasak je na pričanju priče. Najpribližniji
prevod za nefikciju bio bi u stvari „istinite priče“.
Kažeš da je Svaki dan je za lopova fikcija. Zašto?
Tedžu Kol: Na pisanje sam prešao iz istorije
umetnosti i mislim da je to delimično razlog iz kog je i meni ta
nepopustiva razlika između fikcije i nefikcije čudna. To uopšte nije
prirodan način za razdvajanje narativnog iskustva, kao što ni po muzeju
ne tražimo fiktivne i nefiktivne slike. Slikari znaju da je sve
kombinacija onoga što se opaža, što se zamišlja, što se načulo i što se
već radilo. Da li je Mone slikar nefikcije a Engr fikcije? To je
najnepotrebnije pitanje koje možemo postaviti o njihovom delu. Neki
slikari se više oslanjaju na ono što vide, drugi na ono što zamisle, ali
svi zahvataju iz raznih izvora.
I pisci to znaju, ali mislim da su to mnogo bolje znali pre nego što
je zavladalo tržište. Da li bi Servantes sebe smatrao piscem fikcije?
Ili Rable? Da li bi Robert Barton (sažmimo ovde vekove) svoju delatnost
smatrao suštinski različitom od Rableove? Svi oni prilično dobro znaju
da su priču zavrteli iz bilo čega što im se našlo pri ruci. Da ni ne
pominjemo Danijela Defoa, koji se poigravao novim žanrovima.
Ovih dana se, međutim, rad mora jasno označiti kao ili „fikcija“ ili „nefikcija“ pa je Svaki dan je za lopova nazvan knjigom fikcije jer sadrži popriličan broj izmišljenih stvari. Ali kada čitam Porodično nasleđe Majkla Ondatjea ili Zebaldove Saturnove prstenove,
ili one kratke priče Lidije Dejvis, poslednja stvar na pameti mi je da
li je to doslovno dokumentovanje stvarnosti. Koga briga? Sve što želim
je da me uvuku u prostor narativa u kojem nisam bio ranije, na mesto gde
se, kako kažeš, stvara istina. A budimo iskreni: čak i najsavesniji
članak u Njujorkeru čin je autorske volje i konstrukcije, i nije tako
strogo „nefiktivan“ kao što nam prija da mislimo.
U svakom slučaju, u pravu si, to je anglo-američka opsesija. Saturnovi prstenovi prvobitno su objavljeni na nemačkom kao „Eine englische Wallfahrt“ (Jedno englesko hodočašće). Pa ti vidi šta ćeš.
Aleksandar Hemon: Zebald je ovde zgodan iz više
razloga. Koliko znam, nijedna od knjiga objavljenih za njegovog života
nije označena kao fikcija ili nefikcija, roman ili eseji. On se postarao
da u središtu svega bude pričanje priče. U Austerlicu, na
primer, radi ono što (za ličnu upotrebu) nazivam „koncentrična naracija“
(rekao je da je rekla da je rekao…) pri čemu se šta god da dolazi iz
prošlosti filtrira kroz ljude. Naracija je jedini način da se sa
prošlošću uspostavi organska veza, dok se znanje o (nasuprot informaciji o)
istoriji mora saopštiti preko jezika. Oduvek sam mislio da je Zebald u
svojim knjigama koristio fotografije ne bi li ih razotkrio kao neuspele
dokumente. Fotografijama upada u reč naraciji, kao da hoće da pokaže da
one ne znače ništa ukoliko nisu unutar priče. Fotografija je možda
samo-potvrđujuća (kao što je to Rolan Bart smatrao), ali njena
autentična istina je na raspolaganju samo u jeziku primenjenom u
naraciji.
Šta te je navelo da dodaš fotografije u Svaki dan je za lopova? Šta si hteo da postigneš time?
Tedžu Kol: Zebald je sigurno imao neke prepredene
namere s tim fotografijama. Njegov tekst, mnogo više nego kod većine
drugih pisaca, iskušava granice onoga što smatramo fikcijom. Mislim da
su slike, od kojih su mnoge slučajno pronađene, a mnoge su i namerno
ofucane višestrukim fotokopiranjem, tu da daju ton. Ali su i izazov.
„Vidi, sve je ovo svedočanstvo“, kao da kaže. I skoro da smo mu
poverovali, sve dok ne primetimo neznatnu pukotinu između tvrdnji u
tekstu i na fotografiji, ili dok se ne unesemo u tekst toliko da
shvatimo da tu ima elemenata koji su oživeli tako što mu se neka
fotografija našla pri ruci, pa je za nju izmislio prigodnu priču a ne
obrnuto. Kao što kažeš, slike „ne znače ništa ukoliko nisu unutar
priče“. Zebaldove fotografije pomažu stvaranju zagonetnog, nestabilnog
tona u njegovim knjigama: pomislimo kako sve to mora biti da je istina, a
znamo da ne može sve biti tačno.
Moj interes za Zebalda stigao je kasno, tek pošto sam napisao Svaki dan je za lopova,
pa su mi neki prijatelji rekli, „ej, baci pogled na Zebalda“. Ideja da
uključim fotografije u knjigu došla je sa drugog mesta: podjednako sam
zainteresovan za fotografiju i pisanje, a bio sam i bloger. Ali takođe
sam čitao Ondatjea (Sabrana dela Bilija Kida), Orhana Pamuka (Istanbul: Uspomene i grad) i Barta (Svetla komora) – od kojih poslednje dve nisu fikcija ali ne koriste fotografije kao za priručnik. A onda, u periodu između pisanja Svaki dan je za lopova
i njegovog aktuelnog američkog izdanja, godinama kasnije, postao sam
svestan i drugih zanimljivih upotreba crno-belih fotografija. Mnogi
pisci su slike koristili tako da nemaju jasnu vezu sa tekstom: Iz opservatorije Hulija Kortasara, Odvojeni Ketrin Tejlor, Ljubavnik umetnosti Kerol Mejso pa i Projekat Lazarus izvesnog Aleksandra Hemona.
Dodaj svemu tome činjenicu da sam se školovao za istoričara umetnosti
i da mi je pisanje sa izostavljanjem slika bilo neprirodno: na neki
način, bilo je suđeno da stavim fotografije u Svaki dan je za lopova.
I mada do suza volim Zebalda, važno mi je da se malo odgurnem od ideje
da je samo on stavljao slike u dela fikcije. Takođe, nisam baš siguran
ali ja možda najopsesivnije fotografišem ljude koje pominjem; mislim,
skoro svi drugi koriste tuđe ili pronađene fotografije ili ponekad (u
Zebaldovom slučaju) neke probne kadrove. Što se mene tiče, izvesno je da
sam u protekloj deceniji proveo više vremena fotografišući nego što sam
pisao.
Znam da je tvoj prijatelj, izuzetno talentovani Velibor Božović, radio fotografije za Projekat Lazarus. Osim čiste lepote fotografija, zašto ti je bilo važno da imaš slike u toj knjizi?
Aleksandar Hemon: Počelo je sa dve slike na kojima je prikazan mrtav Lazarus Averbuh posađen u stolicu kao trijumfalna ponuda blještavo belih policajaca
američkoj publici. Te 1908. godine fotografijama je trebalo prikazati da
su njegove navodno anarhističke sklonosti vidljive na njegovom telu i
da je strani život u rečenom telu uspešno okončan dejstvom reda i
zakona. Na fotke sam naišao pre nego što sam čitao Zebalda i, što je
važnije, pre nego što su objavljene slike iz Abu Graiba. Kada sam video
prizore iz Abu Graiba smesta sam ih prepoznao, jer sam proučavao
fotografije Lazarusa koje su im strukturno i ideološki identične.
U Projektu Lazarus hteo sam čitaoca da suočim sa istorijom
kako je naznačena fotografijama u priči. Želeo sam da razvučem tekst
između (proizvoljnih) polova subjektivnosti i objektivnosti (ili, što bi
rekli, fikcije i nefikcije), pa sam hteo da i slike pokriju isti raspon
– ali samo da bi zakomplikovale čitaočeve ideje i percepcije.
Oduvek me zanima – opsednut sam – načinom na koji se bavimo
istorijom. Osim što nema tog „mi“. Amerikanci to rade drugačije, često
neodgovorno i bez posebnog interesa. Abu Graib je sada već uveliko
zaboravljen; čini se da nikakva lekcija nije naučena. Rezervistkinja
Lindi Ingland i još desetoro njih završili su u zatvoru, i do sada su
već izašli – među njima nema oficira, a kamoli nekog iz Bušove centrale
sociopata.
Sa druge strane, ja (i ljudi kao ja, kogod da su) istorijom se bavimo
silom prilika. Nema načina da izbegnem istoriju. Nema se gde. Kao
dijasporna osoba naučio sam da je u stvari vrlo jednostavno napustiti
svoju zemlju. Teško je napustiti njenu istoriju, jer te prati (ili te
vodi) kao senka. Ta vrsta istorije je u tvom telu (kao što je bila u
Lazarusovom) i ne može se otpraviti u muzej ili, kao u Americi, u
zabavni program.
Dopalo mi se poglavlje iz knjige Svaki dan je za lopova u
kojem narator posećuje nacionalni muzej, gotovo ispražnjen od umetnosti,
dok se istorijsko krilo sastoji od pomena trgovine robljem i narativa o
nedavnim diktatorima. Šta je za tebe Nigerija? Šta ti znači njena
istorija, kao piscu i kao građaninu?
Tedžu Kol: Nigerija je za mene ideal na dva načina.
Prvo, ona je mesto mogućnosti, prilika da njeni ljudi umaknu pritiscima
plemena ili etničke grupe. Ta je prilika često protraćena. Drugo, to je
fudbalski tim koji bi mogao biti najbolji na svetu – sigurno ima
dovoljno talenta da bude, u najmanju ruku, na nivou Urugvaja. I ova
prilika se takođe često propušta. Dakle, Nigerija me opseda kao prostor
nedovršenih istorija. Ali moj identitet se mapira prema drugim stvarima:
ja sam stanovnik Lagosa (koji je kao neki grad-država),
zapadnoafrikanac, Afrikanac, deo Crnog Atlantika. Snažno se
identifikujem sa istorijskom mrežom koja povezuje Njujork, Nju Orleans,
Rio de Žaneiro i Lagos. Ali, kao tema, Nigerija mi ne da mira.
Kao i ti, sada sam u zemlji u kojoj ljudi (ubeđeni u svoju nevinost)
mirno spavaju; a ja, kao i ti, od istorije još uvek ne mogu da pamtim.
Aleksandar Hemon: Ne možeš da pamtiš?!
Tedžu Kol: Htedoh reći „ne mogu da spavam“! Ali omaška je pun pogodak.
Aleksandar Hemon: Ne samo da se identifikuješ sa gradovima, već o njima – i u njima – pišeš. Otvoreni grad je jedna od sjajnih knjiga o gradu, ali je i knjiga o tumaranju, kao što je to i Svaki dan je za lopova.
Čini mi se da je nemoguće pisati linearno o i u gradu – oni su nužno
nelinearna mesta. To je slučaj sa gradom kakav je Lagos (mada nikad
nisam bio tamo), možda još više nego Njujork s njegovim urednim mrežama
ulica i prostornim hijerarhijama. Po meni, ultimativna knjiga o
tumaranju gradom je Uliks, radikalno lišen linearne naracije i
zapleta, izgrađen od fragmenata koji postoje simultano i često u
konfliktu. Šta te privlači gradovima? Šta ova četiri grada povezuje u
„istorijsku mrežu“? Da li su gradovi pogodniji za nelinearne narative
ili to samo nelienarni naratori završe u gradovima?
Tedžu Kol: Hvala ti. Na pola pisanja Otvorenog grada
pomislio sam da bi trebalo da naučim nešto njujorške istorije „kako
valja“. Pa sam kupio gomilu vrednih knjiga i počeo da ih čitam. Ali,
znaš šta? To je narušilo osećaj lutanja na koji sam računao u romanu.
Knjige su bile suviše sistematične, suviše informativne. Tako da sam se
vratio svom ranijem metodu: da se oslonim na stvari koje već znam, hodam
okolo besciljno i kasnije dopunjujem priču činjenicama i podacima ako
zatreba. Stvar je trebalo da diše, trebalo je da luta, i trebalo je da
ima pravo da ne zna gde se uputila. (Balerina usred plesa ne sme mnogo
da razmišlja o svojim nogama).
Što se tiče gradova uopšte, mislim da su oni možda naš najveći izum.
Podstiču kreativnost, pomažu da organizujemo resurse i mogu biti prave
košnice tolerancije. U selu ne možeš mnogo da štrčiš. U gradu, ako te
neko proziva oteraš ga dođavola. Dakle, to je ta pozitivna strana. Ali s
druge strane, gradovi su prenatrpani materijalnom istorijom i duhovnim
tragovima tih istorija, uključujući i neke vrlo mračne događaje. Tvoj
savremeni Čikago progoni avet Čikaga s kraja 19. i početka 20. veka,
avet Čikaga inovacije i sistematske diskriminacije. Ruralni predeli mogu
pružati dvostruku iluziju, da su večni i tek rođeni. Gradovi su, s
druge strane, označeni specifičnom arhitekturom iz određenih perioda, i
ta arhitektura koju su izgradili davno nestali drugi za svoje potrebe
danas je školjka u koju se mi uvlačimo, kao rak samac.
Četiri grada koja sam naveo prosto su bili važna čvorišta u
transatlantskoj trgovini robljem i u životu crnaca narednog veka. Oni su
temena zlokobne kvadrilaterale.
Aleksandar Hemon: Gradovi zaista nude prostor za
nekontrolisanu razmenu, ali tu je i uvek kontrolisana trgovina koja je
ne tako davno obuhvatala i tržište robljem. Gradovi takođe sebe brišu i
preoblikuju na načine koji ih međusobno razlikuju. Američki gradovi
brišu svoju prošlost, posebno one sporne delove, kao što marginalizuju
nezgodne i nepravedne delove sadašnjosti – ubistva i pohlepa su uvek
negde drugde. Uzmi blumbergovski Njujork, taj Vatikan povlašćenosti, gde
glamur prikriva pohlepu koja sve to pokreće (i uništava).
Gradovi kao što su Lagos, Sarajevo, Rio ili Nju Orleans nisu u stanju
da projektuju harmonične verzije samih sebe – konflikt je stalno
prisutan i neizbrisiv. Zato su neuhvatljivi, kao jezik ili književnost –
nijedno iskustvo ni interpretacija ne mogu biti konačni, nikakva
demarkacija ili zaključak nisu na raspolaganju.
Čitajući tvoje knjige imam osećaj da bi se, da si preduzeo drugačije rute u svom lutanju, pojavio drugačiji Njujork (u Otvorenom gradu) ili Lagos (Svaki dan je za lopova).
Ili, drugim rečima, nema načina nametnuti samo-održiv narativ bilo
kojem gradu – mogući su samo višestruki, simultani zapleti/priče. Jesu
li prema tome gradovi pogodniji za poeziju, koja dozvoljava akumulaciju
fragmenata i ne zahteva narativizaciju? Često prizivaš Ondatjea, velikog
pesnika i sakupljača fragmenata, kao i Tomasa Transtromera. Šta ti
poezija znači? Pišeš li poeziju?
Tedžu Kol: Retko sednem da pišem poeziju, svakako ne nešto što bih poslao magazinu Poetry
ili Njujorkeru. Ali mislim da mi je pisanje prilično zaraženo poezijom i
njenim načinom mišljenja. Svakako čitam dosta poezije – tu ima
discipline i sažetosti u jeziku koje malo koji pisac proze može da
postigne. Dakle, da, ljudi kao Transtromer i Ondatje i Vislava Šimborska
za mene su merilo vrednosti. Duga je lista: Jorgos Seferis, En Karson,
Čarls Simić, Šaron Olds, Šejmas Hini – ko god je pronašao put da izbegne
konvencionalnu sintaksu. Iz istog razloga uživam u čitanju onih pisaca
čija proza takođe sadrži ono neuhvatljivo i neverovatno. Dok čitam
recimo tvoje knjige zamišljam kako sigurno beležiš čudnovate i osobite
ideje ili trenutke na način sličan pesniku. Da li je poezija važna za
tvoje čitanje?
Aleksandar Hemon: U stvari ne pravim beleške.
Oslanjam se na pamćenje i zaborav. Mislim u jeziku i pretpostavljam da
tako to rade i pesnici, osim što su oni na još suženijem prostoru, još
bliže jeziku, zapravo unutar njega, gde izvlače njegove ritmove i
otkrivaju njegove uspavane mogućnosti. Dok sam sazrevao u Bosni,
najčešća razlika u književnom diskursu pravila se između poezije i proze
i nije bilo neobično za pisce da pišu i poeziju i prozu
(priče/romane/eseje). Zbog toga, ako si bio posvećen čitalac, čitao bi i
poeziju i prozu. Štagod tome bio razlog, stavilo je u prvi plan
predstavu o književnosti sačinjenoj od jezika. Razlika je zasnovana na
različitoj upotrebi jezika a ne kao u fikciji i nefikciji, na odnosu
reprezentacije i „istine“. Poezija je, što se mene tiče, suštinska za
književnost, to je njen najčistiji oblik. Nažalost, nisam dobar u
pisanju poezije (pokušao sam) ali volim da je čitam.
Sad, kažeš da ne pišeš poeziju, ali jedan si od najvećih tviteraša
našeg doba. Da li je fer reći da na tviteru vežbaš svoje poetske nagone?
I nije li se veći deo romana Svaki dan je za lopova pojavio
prvo onlajn, u blogu? Kako vidiš budućnost književnosti? Kakve su
mogućnosti za bavljenje literaturom u kontekstu društvenih medija? Kako
će ljudi čitati za pedeset godina? Šta će čitati? Hoće li biti poezije?
Tedžu Kol: Ovo je pravo iznenađenje: mogao sam se
zakleti da si zagriženi beležničar. Sad sam još više zadivljen tvojim
pisanjem, jer kad god naiđem na neki od tvojih zanimljivih izraza, mali
duh spisateljske zavisti u meni kaže: „Mora da je ovo čuvao neko
vreme!“. (Prvi put kada sam čitao Pitanje Bruna, svakih par strana bih pomišljao, kako se dovraga setio ove fraze!? Mora da je zabeležio i čuvao za ovaj trenutak).
Kakogod, beleške ili ne, shvatam tvoju očaranost i osećaj nelagode u
jeziku. Pisci koji me interesuju svi su odreda tako iznenađeno
zadivljeni time šta sve mogu reči. A budući da im je jezik svež, jer ga
ne shvataju kao dosadnu, rešenu stvar, mogu da ga prenesu na stranicu uz
podjednaku svežinu.
Zanimljivo je to sa tviterom. „Uticajni tviteraš” je izraz koji bi do pre pet godina zvučao besmisleno svakom osim ornitolozima. Sada, očito, imamo i to.
Nisam aktivan na Instagramu (iako bi trebalo da mi odlično leži), ne
mogu da se povežem na Vine, i nisam siguran šta uopšte znači Snapchat.
Ali tviter je poslednjih par godina stvarno deo moje kreativnosti.
Sigurno u meni postoji poetski impuls, možda nedovoljno disciplinovan da
pišem dobru poeziju, ali me i dalje privlači tom moćno fokusiranom
dejstvu koje poezija može da ima. Dakle, tviter je dobar za humor,
provokacije i ispitivanje novih načina da iznesem ideje koje su mi
važne. Zapravo, čak i načina da otkrijem koje su mi ideje uopšte važne.
Treba reći i da sam dobio više pažnje (možda zbog svog rada koji je
objavljen u konvencionalnijem žanru) od mnogih ljudi koji rade ozbiljno
zanimljiv posao na tviteru. Dakle, postoji i taj element sreće i
slučajnosti.
Roman Svaki dan je za lopova se pojavio onlajn u januaru
2006. kao eksperiment sa ograničenim izdanjem. Pisao sam po poglavlje
dnevno. Praktično sam u tom čudnom projektu blogovao po osam sati dnevno
čitavih mesec dana. Mesecima kasnije, pošto sam izbrisao blog,
zainteresovao se jedan nigerijski izdavač pa je projekat redigovan i
prenet u knjigu. Ali, da, verujem da postoji život onlajn, onako kako su ljudi iz 1910. verovali u avijaciju, ili 1455. u štampariju: s uzbuđenjem i zebnjom.
I ko zna gde će nas to odvesti? Izvesno, neki od najpametnijih i
najzanimljivijih književnih umova naše generacije i generacija koje
slede, radiće u području koje nije „knjiga“ kako je mi danas mislimo. To
je garantovano. Ali mislim da će neki od tih ljudi i dalje pisati
knjige. Kao što su pre, recimo, 200 godina najslavniji kompozitori
Evrope svi bili „klasični“ kompozitori. Danas neki od najboljih
kompozitora i dalje pišu takozvanu klasičnu muziku, ali drugi komponuju
rok, džez, elektroniku ili druge neobične stvari. Trenutno knjige gotovo
da drže monopol na književni sistem nagrađivanja (ako ne i na stvarnu
književnu produkciju). Mislim da će se to vrlo brzo promeniti. Ne kažem
da će uvesti Nobelovu nagradu za tvitovanje, ali očekujem da će
nagrađivanje književne produkcije neizbežno uključiti ljude čiji je rad
ugrađen u ove novije tehnologije. „Nagrada za životno dostignuće i
istaknuta dela u Snapchatu“. Štagod dođavola bio taj Snapchat.
Aleksandar Hemon: Da, na racionalnom nivou se slažem
s tobom. Ali, možda je to stvar mojih godina što sve češće razmatram
mogućnost da se čitav projekat čovečanstva u stvari polako gasi i na
horizontu se ukazuje kraj. Pre svega, nestanak ljudi je moguć ishod
klimatskih promena.
Možda ćemo morati da promislimo gotovo sve ispočetka u svetlu
mogućnosti da za 200 godina ne bude nikog koga bi bolelo dupe za ono što
mi sad radimo. Naši etički i filozofski temelji – u meri u kojoj su nam
zajednički – moraće se ponovo vrednovati u odnosu na krajnji neuspeh
čovečanstva da nadživi pojedinačna ljudska bića. Ako ne možemo da
nastavimo našu individualnu ljudskost u kolektivnom projektu
čovečanstva, ako ne možemo da zamislimo svet bolji od ovog – ne uz pomoć
nekakvog duhovnog opijata – ovaj svet je gotov. U tom slučaju
književnost, koja je uvek pisana nekom čitaocu u budućnosti, moraće
ponovo da ispregovara oblike svog učešća u ljudskom iskustvu. Ako ikada
budemo pisali samo za sadašnjicu – što bi u suštini značilo da možemo
samo da tvitujemo – osećao bih se apsolutno poraženo kao ljudsko biće i
kao pisac.
Poseban utisak na mene je ostavilo završno poglavlje u knjizi Svaki dan je za lopova,
smešteno u ulici stolara koji prave samo kovčege. Posvećeni su tom svom
poslu pakovanja ljudi za put u prazninu, i uopšte mu ne dovode u
pitanje smisao. To možda iskupljuje sve druge neuspehe u Lagosu, u
svetu, u književnosti. A fotografija kojom se završava knjiga nije samo
uzvišeno lepa već sugeriše transcendentnost koja nadilazi smrt, nešto
što bi moglo biti na raspolaganju stolarima/piscima, ako sačuvaju svoju
posvećenost radu.
Pitanja: Kako ti gledaš na transcendentnost? Da li je tražiš? Moramo li je tražiti? Da li je to put da zamislimo bolje svetove?
Tedžu Kol: Saša, vreme je da se povinuješ našim
novim vrhovnim gospodarima! Ali, ozbiljno, slažem se s tobom, posebno
kada je reč o kataklizmičnim klimatskim promenama koje se naziru i koje
će izazvati toliko nepotrebne patnje.
Što se tiče vere: ne verujem u hrišćanskog boga, ni u muslimanskog,
ni u jevrejskog. Sentimentalno sam vezan za neke bogove Joruba i Grka –
priče su previše dobre i pronicljive da bih ih u potpunosti odbacio –
ali im ne tražim usluge.
U šta verujem? U imaginaciju, bašte, nauku, poeziju, ljubav, i
mnoštvo nenasilnih uteha. Sumnjam da je to dovoljno, ali zasad sam tu.
BOMB Magazine, proleće 2014.